Прије неколико година, тачније 2024, кинески историчар и геополитички коментатор Ђијанг Сјуећин упозорио је да би евентуални рат на Блиском истоку могао покренути ланчану реакцију која би могла уздрмати не само овај регион већ и глобалну економију и енергетска тржишта.
С обзиром на актуелна дешавања, чини се да се тај опасни сценарио постепено остварује. На то у интервјуу за „Глас Српске“ упозорава и политички филозоф Драгољуб Којчић, наводећи да је актуелни рат САД и Израела са Ираном много опаснији од свих претходних на Блиском истоку.
Према његовим ријечима, очигледно је да је свијет прије неколико година ушао у епоху у којој је све капиларно повезано, при чему истиче да ниједан политички феномен и војни сукоб не могу да се узимају здраво за готово и као изолован случај.
– Цела међународна ситуација има хибридни карактер. То значи да су повезане политичке амбиције земаља, политичких странака и индивидуалне амбиције лидера. Са друге стране, више се не могу раздвојити економија, висока технологија, софистицирана научна достигнућа, посебно вештачка интелигенција, и физичка надмоћ. Међутим, постоји један сасвим нови феномен, а то је да геополитику више не детерминишу само односи физичких величина земаља које имају географске тангенте. Све више судбину света почињу да одређују вредносни системи. Међу њима је најважније оно што је коначно дошло на дневни ред, а то је потреба за слободом или, политички говорећи, суверенизмом. Наравно, никада неће престати да важи класична формула геополитике, која датира још од времена Халфорда Макиндера и Карла Хаусхофера, којима је глобус био најважнији инструмент – истакао је Којчић.
У наставку овог разговора Којчић се осврнуо и на циљеве Вашингтона и Тел Авива у новом рату на Блиском истоку, како би Срби према њему требало да се односе, на улогу Турске, Кине и Русије у новом геополитичком преслагивању карата, али и на то каква би судбина могла задесити Европску унију с обзиром на политику коју води посљедњих пет или шест година.
ГЛАС: Шта је крајњи циљ Америке и Израела – слабљење Ирана, промјена режима у Техерану, преуређење односа снага на Блиском истоку или прављење Великог Израела? Или можда све наведено?
КОЈЧИЋ: Српски народ као јединствени политички ентитет, независно од тога да ли је из Републике Српске, Србије или Црне Горе, у овој ситуацији мора да заузме посебно неутрално становиште.
Примера ради, Иран Србима није донео ни срећу ни добре поруке, још од бригаде Ел Муџахедин. Српски народ у тој својој целовитости ипак има један веома важан став који има универзалну и планетарну важност, а то је поштовање међународног права.
Дакле, и Иран мора да буде конзумент тог права, без обзира на то каква смо искуства имали с њим. Са друге стране, дошло је до радикалних историјских инверзија. До сада је важило да су мале земље прокси извођачи радова за рачун великих и глобалних сила, али сада смо сведоци обрнутог процеса, где, примера ради, Украјина и Израел користе глобалну суперсилу – Сједињене Америчке Државе – као прокси извођача њихових интереса.
Ми се заправо налазимо у ситуацији да период хладног рата и каквог-таквог важења међународног правног поретка посматрамо као златно доба. Тај поредак се виртуелно распао падом Берлинског зида и Фукујамином књигом „Крај историје и последњи човек“. А та чарапа почела је и фактички да се распарава бомбардовањем Србије 1999. године.
Међутим, у сложеној ситуацији распада читавог животног простора и бројних глобалних савезништава која нам, мање-више, не иду наруку, најважније је да српски народ пронађе заједнички именитељ и форму политике која ће истовремено бранити и Бању Луку, и Београд, и српски народ у Црној Гори.
Све друге разлике мораће да се нијансирају, уважавајући специфичности ова три српска етничка подручја. То се може решавати само врхунском политичком интелигенцијом.
ГЛАС: Како уопште видите да би се овај рат на Блиском истоку могао завршити?
КОЈЧИЋ: Овај рат тиња већ одавно и почео је побунама и револуцијама у Либији, Сирији и на другим тачкама, али је дестабилизација медитеранског и блискоисточног простора прерасла у праву конфлаграцију.
Све оно што је испод камена тињало и паразитирало, избегавајући да изађе на видело дана, овај блискоисточни конфликт је ослободио. Данас и најминорније групе у овом сукобу виде прилику да остваре своје интересе.
Не заборавимо да овде постоји низ малих етничких и верских заједница, као што су Маронити у Либану, Друзи у Либану, несрећни Јазиди који су много страдали од Исламске државе, али и Курди који добијају све већи значај.
Подсетићу да је Турска Курдску радничку партију дуги низ година третирала као терористичку организацију, али је пре годину и по дана турска влада са ухапшеним Абдулахом Оџаланом направила одређени политички договор, што је био сигнал да ће Курди у будућности играти значајну улогу у региону.
ГЛАС: Шта под тим мислите?
КОЈЧИЋ: Већ постоје спекулације да ли се Курди наоружавају за евентуалне нове сукобе. Време ће показати колико су те процене тачне и каква је стварна улога великих сила у том процесу.
У свему овоме Турска је показала да се на историјску сцену враћа са стрпљивом мудрошћу и вребањем прилике да оствари своје велике националне интересе. Турска је секуларна земља, али претендује да буде лидер муслиманског света, што би значило и покушај обнове утицаја некадашњег Отоманског царства.
Турски економски потенцијал, али и њихов утицај на Балкану, дуги прсти пре свега у БиХ, али и Србији, морају се пажљиво пратити. Ова држава се још није дефинитивно определила ко ће бити њен стратешки партнер међу глобалним силама – Кина, Русија или САД. Ко год превиди дискретне амбиције Анкаре у овом актуелном конфликту, превидеће и коначни исход.
ГЛАС: Све што сте говорили око Турске некако се коси са интересима Израела, који је крајем прошле године са Грчком и грчким дијелом Кипра склопио споразум о безбједности.
КОЈЧИЋ: Турска има велику амплитуду и осцилације у односима са Израелом већ дуги низ година. Било је ту и пријатељства и партнерства, али је, после несразмјерне интервенције Израела у Гази, Турска увидјела да је то њена шанса да постане перјаник исламских интереса у овом дијелу свијета, прије свега као заштитник Палестинаца.
Ердоган рационално процјењује да се не треба залетати и да би искључиво заштитничка улога Турске према Палестинцима могла донијети геостратешки дефицит у односима са великим силама.
ГЛАС: Да ли би Русија и Кина могле да се значајније „укључе“ у овај сукоб на Блиском истоку?
КОЈЧИЋ: Ваше питање је добро постављено и оно ме подсјећа на стару латинску изреку „tertium non datur“, што значи да „трећег нема“. Или ћемо имати рат до истребљења са нуклеарним посљедицама, или ће се пронаћи неки модус вивенди.
Али, након ове блискоисточне епизоде тај модус неће значити враћање на старо, већ извлачење користи за оне који су, попут Турске, мудро укључени у овај процес.
ГЛАС: Рат на Блиском истоку некако је замаглио и у други план гурнуо сукоб у Украјини, па и саме мировне преговоре. Назире ли се крај и какав би епилог могао бити?
КОЈЧИЋ: Рат на Блиском истоку уједно је открио и проблеме са којима се суочавају САД. Ту прије свега мислим на унутрашње проблеме, па и аферу „Епштајн“.
С друге стране, он је оголио чињеницу да не постоји јединствен став западне алијансе око безрезервне подршке Украјини. Не постоји ни политичко јединство, што смо могли видјети на примјеру шпанског премијера Педра Санчеса, који је остао прилично усамљен у осудама рата на Блиском истоку.
Енергетски аспект ове кризе показаће да Европа постаје свјесна своје зависности од руских енергената. Заправо, криза на Блиском истоку само је чир који је пукао у међународним односима и геополитици, који су превазишли своје историјске дефиниције и оквире.
Данас се траже неке нове формуле. Није искључено да рјешење ове кризе, која изгледа као да нема крај, ипак постоји. Не вјерујем да ће бити јасног побједника и пораженог, већ да ће међусобно усклађивање интереса постати нека нова формула мира за будући период. Само праведан мир, може бити добар.
ГЛАС: Рекли сте да неће бити побједника, али ни губитника, али може се рећи да ће бити много колатерала. Шта ће бити са Европом с обзиром на њену политику која се диктира из Брисела?
КОЈЧИЋ: Европска унија одавно више није оно како су је замишљали Шуман и Моне. Није ни оно што су жељели велики лидери, од Шарла де Гола до Хелмута Кола и Ангеле Меркел. Данас је то, како је духовито примјетио хрватски предсједник Зоран Милановић, више налик скупини мачака које реже једна на другу.
Најважније је како да српски народ у овој великој пометњи буде што боље позициониран. Управо фундаменталне разлике између великих и малих европских играча, па и унутар саме Велике Британије, гдје велику политичку борбу воде Кир Стармер и Најџел Фараж, остављају простор да српски народ пронађе партнере за своју стабилну будућност и јединство које може бити остварено управо у европском контексту.
Потпуно смо свјесни да је српско јединство трн у оку многима који би да нас радикално подијеле, али од тог посла нема ништа, зато што управо дијалектичке супротности које данас одређују судбину Европе не могу да прогурају мржњу и бесмислице српских непријатеља.
На том таласу данас Срби треба да плове и једре до остварења коначног циља – да, ако то већ нису могли у некадашњој заједничкој држави, у некој будућности живе под заједничким политичким и културним кровом.
Мађарска
ГЛАС: У априлу ове године требало би да се одрже парламентарни избори у Мађарској, које многи већ сматрају историјским. Зашто су они толико важни?
КОЈЧИЋ: Виктор Орбан, као и неки други политички лидери, попут Роберта Фица у Словачкој или Ђорђе Мелони у Италији, чине дио једног суверенистичког блока у Европи. Орбан је не само српски пријатељ, него истовремено и предводник нове политичке струје патриота. Верујем да ће победити, што би онда донело и нове добре ветрове у леђа многим странкама у Европи које воде сличну политику.
