У времену у којем је све доступно, а мало шта има тежину, све чешће се поставља питање – не шта радимо, него како живимо.
Никада није било више избора. И никада мање одлуке.
Чини се да савремени човјек све рјеђе бира у пуном смислу те ријечи. Умјесто тога, остаје негдје између – ни потпуно у нечему, ни потпуно ван тога. Управо тај простор између се описује једном ријечју: млакост. Не као увреда. Него као дијагноза.
Живот без јасног „да“ и „не“
Млакост није недостатак знања. Није ни недостатак могућности.
Она је недостатак унутрашње одлуке.
То је стање у којем човјек одлаже да се опредијели, да стане иза нечега, да преузме одговорност за избор. У том простору нема ни снажног „да“, ни јасног „не“. Постоји само одлагање. А одлагање временом постаје начин живота. Између форме и суштине. Један од највидљивијих облика таквог стања јесте однос према вјери.
Форма је остала, ритуал, навика, обичај, међутим поставља се питање: шта је са суштином? Јер вјера, ако је сведена на форму, престаје да буде однос. Постаје симбол без садржаја. А однос, по својој природи, тражи ангажман – унутрашњи, искрен и често тежак.
Одговорност као заборављена категорија
Савремено друштво нуди комфор. Али комфор има своју цијену. Он често долази на рачун одговорности.
Када је све релативно, када се сваки став може ублажити, када је могуће остати „са стране“, онда нестаје потреба да се човјек одреди. А без те потребе, губи се и осјећај за посљедице. Управо ту настаје празнина.
Зашто овакве приче одјекују
Ипак, упркос свему, постоји нешто што се не мијења.
Потреба за истином.
Зато разговори који се баве суштинским питањима, без обзира на форму у којој се појављују, налазе свој пут до публике. Њихови дијелови се преносе, дијеле, препричавају.
Не зато што нуде једноставне одговоре.
Него зато што постављају права питања.
Можда је зато најважније питање не шта мислимо о времену у којем живимо, него шта смо спремни да урадимо унутар њега.
Да ли смо спремни да изађемо из стања неодређености?
Да ли смо спремни да преузмемо ризик јасног става?
Јер сваки избор носи посљедице.
Али и свака неодлука.
Шта остаје?
На крају, не остају ријечи. Остаје начин на који смо живјели.
Игуман Георгије је од оних ријетких који живе оно што говоре.
