Самопоуздање код особе се формира још у дјетињству кроз однос са одраслима, а не само кроз таленат или околности.
Дјеца којој је пружена безусловна подршка и прихватање развијају осјећај сопствене вриједности и храбро иду кроз живот.
Постоје разлике међу људима које се не виде на први поглед, али се осјећају у начину на који пролазе кроз живот. Неки људи су самоувјерени, док други стално траже потврду са стране и зазиру од грешака.
Да би дијете кроз живот ишло као побједник, родитељи морају много да раде на томе. Кључ успјешних људи је самопоуздање, а коријени самопоуздања много су дубљи и сежу у најраније године дјетињства. Сигмунд Фројд је говорио да се осјећај сопствене вриједности не гради касније и истовремено је указао на најчешће родитељске грешке у васпитању које дјецу могу много да коштају током живота.
Миљеници имају осјећај побједника
Често можемо видјети сцену гдје мало дијете показује цртеж: неуредан, искривљен, са чудном дугом. Одрасли му, често и не погледавши рад, добаце: „Па… могао си и уредније“, „Опет не личи на тебе“, „Зашто је трава плава?“
У таквим тренуцима у дјетету се нешто тихо спусти и замукне. Код неких накратко, код других озбиљно и дуго. Фројд је о томе говорио задивљујуће прецизно:
„Човјек који је био неприкосновени миљеник своје мајке, кроз читав живот носи осјећај побједника и вјеру у успјех, што неријетко води до стварног успјеха.“
Овдје није ријеч о томе да дијете треба хвалити за све редом или затварати очи пред лошим поступцима. Ријеч је о томе да у његовом свијету обавезно постоји барем једна особа – одрасли који га у потпуности прихвата. Неко ко не захтијева од дјетета да буде „згодно за руковање“ и ко не претвара дјетињство у такмичење за љубав.
Самопоуздање не настаје из вике и казни; оно се рађа тамо гдје се дјетету даје право да буде оно што јесте: бучно, недосљедно, чудно, сањиво или тврдоглаво. Тамо гдје подршка не звучи као „буди бољи“, већ као „важан си“.
Лакше је критиковати него подстицати раст
Многи одрасли су и сами одрасли у систему гдје се „браво“ добијало само за непогрешивост. Зато и понављају познате сценарије: родитељи грде за сваку оцјену која је мања од петице, родитељи понављају мантре „не ради“, „не дирај“, „не расправљај се“, а свака грешка постаје повод за морализовање.
Такво дијете се брзо навикне на опрез. Избјегава ризичне кораке, бира минималне циљеве и најбезбједнији посао. Развија необично увјерење да свијет не одобрава храброст, а да су сопствене жеље сувишне.
Зато се дешава парадокс: управо они које у дјетињству нису спутавали често стварају најнеобичније ствари. „Лоши ђаци“, које нису сломили строги оквири, израстају у одрасле способне да размишљају ван шаблона и да се не плаше неуспјеха.
Дјетету је потребна слобода
Не може се од дјеце захтијевати да увијек буду уредна, јака и одговорна. Самопоуздање се не формира наредбама. Оно се рађа када дијете зна да је примијећено, да се његове способности уважавају и да се његов темперамент не сматра маном.
Дјетету је важно дати простор – не безграничан, али искрен. Простор гдје смије да погријеши, да проба, да се противи, бира и мијења одлуке. Гдје се снови не исмијавају, већ се пита: „Како да ти помогнем да им се приближиш?“
Занимљиво је колико брзо дијете почиње да се мијења када одрасли престану да играју игру успјеха по упутству и почну да виде човјека, а не пројекат.
Не ометајте дјецу док сањају о будућности
Свако дијете има своје мало унутрашње сунце, оно које му пали искру у очима, нешто крхко и неухватљиво. То се не може одгајити забранама, нити изградити на страху.
Фројд је рекао:
„Само остварење сна из дјетињства може донијети срећу.“
Ова мисао не значи да морате постати астронаут ако сте о томе маштали кад сте имали пет година. Она значи да одрасли не смију ломити тај унутрашњи глас који дјетету шапуће гдје се налази његова радост.
Реченице које рађају побједнике
Успјех дјетета не почиње оног тренутка када добије прву петицу, већ много раније – у ријечима које му упућујете:
„Ти можеш!“
„Успјећеш!“
„Пробај, ту сам уз тебе!“
Таква атмосфера ствара унутрашњи ослонац који је Фројд називао осјећајем побједника. Не оног гласног и арогантног, већ тихог и сигурног.
Када дијете има одраслу особу која га разумије, оно не расте у трци, већ у развоју. Не плаши се да сања – и једног дана дјечје „једног дана“ претвара у стварност, у дјела и у живот којим се поноси, преноси Стил.
