Постоји ли још негдје онај стари Соколац којег памтимо? Соколац у коме су људи имали културу живљења, у коме се знало гдје се долази, како се разговара и како се поштује град и човјек. Некада је Соколац био мјесто у коме се знало шта значи култура живљења.
Соколац је имао нешто што се не може купити, нити направити преко ноћи, имао је дух. Имао је људе који су вољели свој град, који су пазили како изгледају, како разговарају и како се понашају према другима. Није било важно ко колико има, него какав је човјек. То је био дух на коме су нам завидјеле и много веће средине у околини.
Сјећам се старијих генерација Сокочана, људи попут мојих дједа и бабе. То су били људи који су вољели свој град искрено – вољели су безусловно све од ФК Гласинац Соколац ( мој дјед куповао сезонску карту), до свих институција које су градили и кафана у којима су се окупљали и обичних разговора на улици. Постојало је поштовање према граду и према људима. Чак је и моја генерација била другачија од овога данас. Више смо се дружили, више разговарали, више живјели једни за друге.
Кафане нису биле мјеста препирки и подјела, већ су биле пуне смијеха, дружења и духовитих прича. Људи су знали шта значи подржати некога, стати уз комшију и осјећати да сви припадају истом мјесту. Соколац је некад био много више од обичне вароши – био је начин живота.
Данас, нажалост, често имам утисак да људи више не воле Соколац. Као да га доживљавају само као мјесто из ког треба отићи или из ког треба узети нешто за себе. Мало је оних који желе да сачувају његов дух, његов изглед, његове обичаје и оно гостпримство по коме је некада био препознатљив.
Све се свело на приче о кладионицама, балванима и политици. Све мање се прича о култури, спорту, образовању и људима који вриједе. Као да смо заборавили како изгледа лијепа ријеч и поштовање .
Када смо се толико промијенили?! Када смо престали да чувамо оно што смо имали? Чини ми се да смо постали равнодушни према граду у коме живимо и да више нема некадашњег поноса и осјећаја припадности.
