На самом почетку рата болница на Сокоцу, функционисала је као санитетска јединица – 37.санитетски одред. То је према дотадашњој организацији бивше ЈНА била јединица коју је кадровски и опремом обезбјеђивала Војна болница у Сарајеву. Како је након избијања ратних сукоба, највећи број радника Војне болнице у Сарајеву српске националности напустило Сарајево, неки од њих су наставили рад на Сокоцу. Тим чином су се стварали услови да се 37. санитетски одред преименује у Болницу Главног штаба Војске Републике Српске, што је формално-правно и учињено Наредбом Главног штаба Војске Републике Српске од 16. јуна 1992. године.
Задатак болнице било је санитетско обезбјеђење Главног штаба и приштапских јединица Војске Републике Српске, те обезбјеђење јединица, али и становништва на ширем просторном обухвату Сокоца, Рогатице, Хан Пијеска, Олова, Илијаша, Старог Града/Сарајево, дијела општине Горажде, као и пацијената и рањеника који су упућивани на Соколац из ратних болница „Жица“, „Јагомир“ и „Коран“.
За првог управника Болнице ГШ ВРС „Соколац“ именован је пуковник Прим.др Томислав Таушан, који је исту дужност-управника Војне болнице обављао до избијања рата и у Војној болници у Сарајеву. Који је изузетно заслужан између осталог и за формирање ратне болнице „Коран“ у Палама.
У болници су формирана следећа одјељења:
1) Хируршко одјељење на челу са начелником др Драгољубом Лазаревићем, који је ту дужност обављао до престанка службе у Војсци Републике Српске , тј. пензионисања. Након тога је дужност начелника Одјељења за хирургију преузео и обављао све до престанка њеног рада др Бориша Стојановић, хирург.
У оквиру хируршког одјељења су функционисали одсјеци :
- Одсјек за ортопедију и трауматологију – руководилац др Симо Билбија
- Одсјек за урологију – руководилац др Симо Чампара, уролог
- Одсјек за ОРЛ – руководилац др Сладомир Турунташ
- Одсјек за офтамологију – руководилац др Томислав Давидовић
- Одсјек за максилофацијалну хирургију – руководилац др Ратко Радовић
- Одсјек за неуропсихијатрију – руководилац др Миломир Ђерић
Сходно потребама за нормално и успјешно функционисање једне такве болнице оформљене су и следећа одјељења и службе:
- Интернистичко одјељење – руководилац др Светозар Јовановић
- Одјељење за санитетско снадбјевање – руководилац др Драган Ћућило
- Гинеколошко-акушерска служба – руководилац проф.др Борко Мимић
- Служба за трансфузију – руководилац Радивоје Грубачић
- Служба за РТГ – руководиоци Жарко Дејановић и Гојко Кнежевић
- Служба за стоматологију – руководилац др Мишо Вуковић
- Служба лабораторије – руководиоци мр Никола Лујић и Милош Тодоровић
- Позадинска служба – руководилац Бошко Крајишник
- Служба тех.одржавања – руководиоци Драган Миросављевић и Дарко Лубура
У болници Главног штаба Војске Републике Српске на Сокоцу, током цијелог Одбрамбено-отаџбинског рата 1992-1995. год. за потребе тешких и ургентних стања, а таквих је усљед ратних дејстава било заиста много, организована је и Служба за транспорт са хеликоптерима на правцу Болница ГШВРС „Соколац“ – ВМА Београд.
Капацитет болнице је био 207 кревета, а за потребе Одјељења хирургије су адаптирани и опремљени простори као функционалне операционе сале.
Од почетка рата па све до децембра 1995.год. у болници на Сокоцу је обављено 17.620 оперативних захвата и велики број других интервенција, лијечења, специјалистичких прегледа и сл.. Посебно треба истаћи значај болнице за цивилно становноиштво, јер је од априла 1992. године па до децембра 1995.год. у болници стационарно лијечено на десетине хиљада цивила/становника шире регије, различитих узраста – од најмлађих до најстаријих.
У току 1992. године у Власеници је формирано посебнио одјељење болнице у коме се обављала рехабилитација рањеника са лакшим повредама, а њим је успјешно руководио др Миро Бабовић.
Болница је и у ратним условима водила рачуна о усавршавању млађих кадрова и медицинског осибља. Тако је још док је рат увелико трајао на специјализацију упућено троје младих љекара, др Горан Шиник, др Снежана Марић и др Милорад Шупић, а који су успјешно обавили специјализацију захваљујући помоћи Министарства здравља Србије и Војно медицинске академије – ВМА у Београду.
Посебно треба истаћи да је општина Соколац и цјелокупна привреда ове општине дала изузетан допринос раду болнице ГШВРС, јер је између осталог један број љекара који је избјегао из Сарајева био смјештен у хотелу „Романија“ на Сокоцу.
На иницијативу руководства болнице, а уз свесрдну подршку општине Соколац, у току рата је успјешно приведена изградња стамбене зграде за смјештај љекара и другог стручног медицинског особља као и чланова њихових породица,чиме су се стварале претпоставке за њихов успјешан рад, али и останак неопходног медицинског кадра на овом подручју.
Ово представља јединствен примјер праксе и осјећаја историјске одговорности, када је медицинска област у питању у цијелој Републици Српској у то доба, а није познато да се чак и данас, изузетни медицински кадрови стимулишу за останак у Републици Српској на овај начин.
Због великог интереса, али и евидентних потреба становништва за једном оваквом медицинском установом, Болница ГШВРС на Сокоцу, функционисала је све до 2001. године.
Сасвим је јасно из претходно наведеног да су сви упосленици болнице на Сокоцу у опресудном периоду за опстанак Срба на овим просторима пружили свој изузетан допринос и одужили се нашем народу, али и Републици Српској.
Такође је очигледно, да се држава није одужила и зашто не рећи, велики је гријех, али и знак историјске неодговорности, занемаривање и игнорисање значаја болнице ГШВРС на Сокоцу. Тренутно не постоји никакав конкретан симбол, спомен плоча или нешто слично, а што би говорило о значају ове јединствене медицинске установе у најтежем периоду стварања Републике Српске.
У прилог томе говори и чињеница да је тек недавно, прије свега захваљујући начелнику општине Соколац Миловану Бјелици и неколицини ратних љекара, на челу са хирургом др Боришом Стојановићем, покренута иницијатива и донесена одлука за изградњу достојанственог спомен обиљежја, како би се ова евидентна историјска неправда исправила.
А да је то минимум који се мора учинити, када је област меморијалног и његовање културе сјећања, свједоче свакодневно становници не само Сокоца већ и шире регије, који кажу да су у то ратно доба имали најбољу здравствену заштиту у својој историји и памћењу.
То само додатно потврђује да је болница ГШ ВРС на Сокоцу била медицинска институција од изузетног значаја како за Војску Републике Српске, али и за цјелокупно становништво ових простора.
Извор: Књига „РАТНЕ БОЛНИЦЕ У САРАЈЕВСКО-РОМАНИЈСКОЈ РЕГИЈИ“ /Мирко Шошић, Томислав Таушан, Славко Ждрале, Милан Пејић/
