Аутор предговора руском издању напомиње да Парезановићева књига, у детаљном и садржајном облику, уводи читаоца у свет замршених сукоба држава, које се користе невојним средствима, а што усвајају и мање државе, мотивисане методологијом суперсила
Књига Марка Парезановића „Хибридни рат – од доктрине до праксе“, у издању „Печата“, у Србији се појавила и у свом петом издању. Зато се може закључити да је ово дело високопозиционираног и каријерног припадника српске службе безбедности заинтригирало српску јавност специфичном тематиком коју обрађује, али и чињеницом да је написано готово у даху, без извора и цитата, на бази животног и професионалног искуства аутора.
Међутим, сада се сасвим сигурно може рећи да је „Хибридни рат“ заинтригирао и међународну јавност, и то ону чију су критеријуми и разумевање ове тематике на изузетном нивоу. Књига је, наиме, први пут преведена – и то на руски језик. Дакле, не било како и не било где већ у држави у којој се много пажње посвећује читању књига, и чија је публика изузетно захтевна и компетентна, а знања у области безбедносних и политичких наука међу најизврснијима у свету. Такође, она је постала део специјалне едиције руске Библиотеке контраобавештајних служби („Библиотека контрразведки“), сврставајући њеног аутора у ред личности које су кроз своју каријеру дале велики допринос у сфери безбедности, како практично, тако и теоријски. Треба нагласити да је ова едиција специјализована за тему обавештајних и контраобавештајних служби, те обухвата најшири могући спектар деловања специјалних служби, кроз историјску и савремену стратегију, тактику и методику њиховог рада, обрађујући теме и догађаје који су оставили најдубљи траг у хроникама деловања специјалних служби СССР-а, а касније и Руске Федерације. Ова књига Марка Парезановића сада стоји раме уз раме са јединственим мемоарима чувеног контраобавештајца, начелника Друге главне управе КГБ-а, генерал-пуковника Григорија Федоровича Григоренка („Записки начальника советской контрразведки“).
Приказ издања књиге на руском језику најбоље је представити кроз исцрпан, детаљан и недвосмислено методолошки одређен предговор Дмитрија Викторова, који је војно образовање стекао на факултету за специјалну пропаганду Војног универзитета кнеза Александра Невског у систему Министарства одбране Руске Федерације. Такође, кроз своје дело „Не только Штирлиц. Контрразведка в советском кинематографе“, дао је свој допринос области контраобавештајне методологије из популарног, уметнички овековеченог угла. На почетку, Викторов, уз неколико информација о аутору, читаоцима приближава термин „хибридно ратовање“, наглашавајући да је првобитно нашао примену још 2005. године, као део доктрине бившег америчког државног секретара за безбедност, генерала Џејмса Матиса и његовог колеге потпуковника Френка Хофмана – они у студији „Будућа борба: хибридно ратовање“ први пут употребљавају овај термин, као нову форму борбе и утицаја на безбедност државе. Кроз историјски осврт, Викторов истиче да је хибридно ратовање, премда у другачијој терминолошкој форми, нашло своје место у збирци докумената „Немачка шпијунажа у царској Русији“ (издање НКВД СССР из 1943. године), где се описују ширина и дубина у подривачким активностима немачке обавештајне службе, без употребе оружаних дејстава, у предвечерје Првог светског рата. У вези са поменутим, Викторов подсећа на речи и идеје пуковника у Генералштабу Руске царске војске Е. Е. Меснера, који је готово пророчки указао на будуће ратове, не као ратове за територије већ као борбу за душе људи, у условима борбених дејстава.
Викторов пише и да су западне обавештајне заједнице управо Русију оптужиле за вођење хибридног рата. Додуше, како каже Викторов, не без разлога, јер је управо Крим враћен под окриље матице, без испаљеног метка, што из угла многих представника обавештајно-безбедносне заједнице представља класичан пример вођења хибридног рата од стране Русије.
Даље, а у прилог значају књиге Марка Парезановића, Викторов наглашава да је, без обзира на присуство бројних чланака, приметно одсуство јасне војне доктрине Русије на тему хибридног ратовања. Као пример наводи да је ова доктрина усвојена и увелико присутна у НАТО структурама, кроз студију Пентагона из 2007. под називом „Приручник за психолошке операције“, кроз „Приручник за специјалне оперативне јединице САД“, из 2008, у „Приручнику за војску САД“ из 2017. и кроз „Приручник за сајбер и електронско ратовање“ из 2017. године. Правећи аналогију са термином „хибридно ратовање“, Викторов напомиње да се у овим документима проналази термин „ирегуларно ратовање“, који је по својој суштини врло близак централном мотиву књиге Марка Парезановића.
Аутор предговора напомиње да књига „Хибридни рат – од доктрине до праксе“ у детаљном и садржајном облику уводи читаоца у свет замршених сукоба држава, које се користе невојним средствима, а што усвајају и мање државе, мотивисане методологијом суперсила.
Вредност ове монографије се огледа, како каже Викторов цитирајући аутора књиге, пре свега у томе што је Парезановић имао и срећу и несрећу да у различитим временима буде и актер и сведок на обе стране хибридног фронта. Говорећи о Парезановићу као правом и ненаметљивом српском патриоти, Викторов назначава да је аутор на примеру Србије показао како је Запад, користећи методе хибридног ратовања, преформатирао Србију према својим потребама. Иако се са овом констатацијом не можемо сложити, јер је изречена на начин који процес преформатирања види као завршен, дефинитивно се намеће закључак да су хибридни напади усмерени у том правцу никада јачи. И управо зато књига Марка Парезановића још више добија на значају и као илустративни приручник за препознавање опасности и јасно упозорење где ћемо и како ћемо у будућности завршити уколико не будемо кадри да се одупремо.
