Српски писац, позоришни критичар и дипломата Милан Ракић /1876-1938/, велики познавалац језика, члан Српске краљевске академије и предсједник Српског ПЕН клуба, умро је 30. јуна 1938. године.
Послије завршених студија права у Паризу, радио је у Београду као чиновник, а од 1904. био је у дипломатској служби.
Ракић је 1903. објавио збирку „Пјесме“ и представио се јавности као потпуно изграђен писац, мисаон и осјећајан.
Милан Ракић је пјесник унутарњих немира и сукоба, чији песимизам потиче из интелектуалног размишљања о пролазности свијета.
Збирку „Нове пјесме“ објавио је 1912. године, а 1936. збирку „Пјесме“.
Педесетак пјесама, колико је укупно написао, одликују се елеганцијом и савршенством форме.
Пјесме као што су „На Газиместану“, „Јефимија“, „Долап“, „Симонида“, „Напуштена црква“, „Орхидеја“, „Искрена пјесма“, „Јасика“… књижевни критичари сматрају врхом српске лирике 20. вијека.
Истовремено, Ракић је остао упамћен и као позоришни критичар.
Његове критике важиле су за израз велике културе и поуздан суд о квалитету неког позоришог комада.
