Република Српска се налази пред бројним изазовима. Катастрофалан наталитет прати одлазак људи из земље. Институције недовољно изграђене, зависе од воље, односно самовоље појединаца. Правна држава је закочена. Није у стању да ријеши бројна убиства, ни стара, а ни новија. Питање је да ли је икада и функционисала када је у питању рад судова и тужилаштава.

Сада се све чешће оспорава и рад полиције, што до прошле године није био случај. Када је у питању политички живот, напади из ФБиХ нису ни престали нити су умањили. Оспоравање имена градова, симбола, празника, прешло је у фазу оспоравања и самог имена.

Нека врста двопартијског система, са двије јаке странке и више мањих окупљених у коалиције, практично се урушио. Сада имамо скоро све политичке партије у власти, те клизимо ка једнопартијском систему или некој “феудалној форми” локалних шерифа и “вођа група”.

Неријешени случај Давида Драгиевића, све да се данас ријеши, остаће као подсјетник на спорост, траљавост и аљкавост система и друштва. Биће велика мрља ове власти, ма шта да је истина око самог страдања.

У исто вријеме, за све становнике Српске изван Бањалуке и протести су показали да Бањалука и даље себе не доживљава као главни град Српске, а самим тим многи ни њу, од Требиња до Модриче, не осјећају као престоницу.

Људи коментаришу и тако објашавају себи незаинтересоаност многих који су политички користили протесте прије избора, за у миру невино страдале људе чија се убиства нису истражила. Правду и даље чекају чак и породице убијених начелника полицијских центара. Зашто се уз Давида не помиње и Милош, убијен у Лукавици, Источном Сарајеву, а помиње се Џенан убијен у Сарајеву? Је ли правда само за Давида или заиста за сву дјецу и људе?

И је ли једино онда протест грађански ако се укључи и Федерација, односно је ли грађанство једино могуће и потребно у БиХ, а не у Републици Српској?

Због свега овога повећава се број оних који због одсуства свијести, идеје и/или снаге да нешто промијене почињу да на све гледају негативно. Повећава се нетрпељивост према националном, гуши се патриотизам, сматра се маском и кринком за криминал, пљачку и корупцију, потура се оно да су “људи гладни и да ником није до тога”. С тим што је први дио тврдње и тачан, али то не значи да ће сви бити сити, а ни ситији, уколико све добре и часне идеје, које као друштво и народ темељимо, замијене туђе идеје и политички циљеви.

Проблем је што се овдје и даље неистомишљеник жели ућуткати, не снагом аргумената, већ забраном говора. У томе подједнако учествују и лијеви и десни и они који се представљају као европејци, финансирани од стране западноевропских земаља кроз бројне фондације и организације, као и они који своје “аргументе” хране новцем са Истока или Блиског истока.

Распакивање Дејтонског споразума и политичке идеје о начинима на који се то може урадити не иду једино у правцу који види ФБиХ, и политичари и јавност у Сарајеву. Дакле, широк је дијапазон онога што се може урадити, што се може догађати и велики је број питања о којима се може расправљати и разговарати. Иако је тежак и огроман пут до договора и усаглашавања, ти приједлози нису ништа мање реални ни нереални од оних о унитарној БиХ, о БиХ без ентитета, односно без Републике Српске.

Зашто не бисмо, ако већ говоримо о уставним промјенама у Републици Српској, гдје се као о скоро па најважнијој ствари те промјене наводи измјена главног града Српске, јер сада у Уставу стоји да је то Сарајево, иако је то дефакто Бањалука, убацили и то да предсједник Српске уједно буде и српски члан Предсједништва БиХ?

Зашто правници не би разговарали о начинима како то учинити, је ли то могуће учинити, те да ли је у складу са осталим правним актима, би ли нарушило препоруке Венецијанске комисије и тако даље?!

Ово не само да би представљало уштеду у буџету Републике Српске, већ би предсједник Српске заиста представљао Републику Српску и био њен глас и у Предсједништву БиХ, а тако би Српску представљао и као нека врста министра спољних послова, којег Република Српска након Дејтона нема.

Овим се губи бесмислена и неуставна ситуација да нека јака политичка личност нарушава уставни поредак, користећи своју харизму, популарност и друге видове моћи, а тиме урушава кредибилитет осталих функционера, првенствено премијера, који заиста треба да буде извршна власт, али и предсједника Републике, као што је то случај сада.

Одличан је приједлог Дарка Момића, изнесен у коментару једних дневних новина, да се нова представништва Републике Српске, о којим је у више наврата говорио нови министар, по могућности отварају у дипломатско конзуларним представништвима Републике Србије. То је не само симболично, већ и практично, сигурно је јефтиније, а не вјерујем да би једна просторија у склопу амбасада Србије у којима би представници Републике Српске спроводили своје активности представљала проблем.

Политичко Сарајево поново проблематизује и само име Републике Српске, покушава изнова да то стави на неки дневни ред као политичко питање о којем мисле да има право да одлучује неко други мимо Срба и саме Републике Српске.

Није лоше подсјетити на идеје током стварања и настанка, да Српска буде Кнежевина Српска. Тада се размишљало да неко од Карађорђевића буде кнез. Уколико промислимо о томе, Монако је кнежевина у саставу Француске, а имамо Лихтенштајн, Андору, које се службено називају кнежевинама.

Тако да они који оспоравају име, уколико то раде јер је Република, отварају могућност да чукунунук Петра Мркоњића, чије име носи највећа и главна улица у Бањалуци постане кнез од Српске, а да се један Карађорђевић крунише.

На ту тему је писао фронтал.срб када су први пут покренули питање имена у вријеме Сулејмана Тихића на челу СДА. Тада је објављен текст “Кнежевина Српска”.

Међутим уколико им име смета због оног “Српска”, она ће бити све више Република, до коначне независности.

Потенцијално, “Кнежевина Српска” би донијела бројне погодности и олакшала би промоцију Српске и њених потенцијала користећи углед и везе династије Карађорђевић. То би омогућило и брже и лакше сређивање Ловачког дворца Карађорђевића на Хан Пијеску, који је једина имовина династије у БиХ. Смањили би се трошкови избора за предсједника, извршна власт би била у рукама премијера и Владе, а у односима са БиХ Српску би представљао српски члан предсједништва.

Проблематизује се и име Српске на енглеском, па се тако у ФБиХ инсистира да то не буде “Републиц оф Српска”, већ “Републиц Српска” сматрајући да тиме умањују суверенитет Републике Српске. На том фону је и она изјава Бакира Изетбеговића: “Република Српска на енглеском не значи ништа”.

Република Српска сада има недовршено питање грба и химне. И о овом питању мора се разговарати, прије или касније. Потребно је, консултујући струку, од историчара до хералдичара, доћи до приједлога о којима ће се разговарати. Постоје одређени приједлози и дизајнирано је неколико грбова који се могу наћи на интернету, а који укључују и грбове средњовјековних области Босне и Херцеговине, које су по свом карактеру биле српске или и српске земље.

Михаило Ракић је прије двије године текстом “Чему АНУРС, кад имамо САНУ?” поставио одличну диоагнозу АНУРС-а и предложио да се отвори одјељење САНУ-а у Бањалуци. Будући да Матица српска има своје подружнице и у Црној Гори и у Републици Српској, како рече господин Ракић, а са чим сам и те како сагласан – “Једино се САНУ као српска кровна научна и умјетничка институција налази само у Србији. Зар не би било логично да поред огранака у Нишу и Новом Саду, САНУ има одељења и у Бањалуци и у Подгорици?”

Одличне идеје и одличан приједлог о којем се није ни разговарали нити се то ради сада. У међувремену, Академија наука и умјетности Републике Српске једва је за више од десет година рада успјела да објави први том Енциклопедије Републике Српске.

Даље, јавност у Српској, и академска и политичка и свака друга, мора се укључити и у унутрашњи дијалог када је у питању Косово и Метохија. Политички, то је првенствено питање Србије, али и Српске и свих Срба. Космет се тиче свих.

Зашто академска јавност, односно професори универзитета, академици, не би дали свој суд о томе куда и како треба да иде Република Српска, да дају неке назнаке, смјернице и оцјену садашњег стања у којем се друштво налази?

Зашто се не оглашавају по свим или бар неким од горе поменутих питања?

Ријетки су они национално свјесни и друштвено одговорни, попут професора Ђорђа Вуковића, који износи своје мишљење и у књигама које пише али се и активно укључује у освјетљавање свакодневних дешавања и проблема у друштву, или професора Керовића, који пред јавност износи приједлоге и даје смјернице за једно ново и нововјековно српско становиште.

У Србији су многи професори, па и читави факултети подржали протесте који се дешавају у свим градовима под називом “један од пет милиона”. Дали су своје судове и оцјене стања у друштву и држави. Изашли су са приједлозима како би требало рјешавати проблеме. Вељко Лалић, уредник “Недељника”, предложио је ограничење мандата политичарима на осам година. Ово су продржали многи професори, а професор Чедомир Чупић је рекао да ће предложити опозицији да то прихвати како би дошло до обнове политичке елите у Србији.

Економска питања никако да се наметну и да се рјешавају упоредо са свим осталим. Мало се говори о раду недјељом, а то је питање недавно покренуто, о скраћењу радног дана, раду на црно, неплаћеном раду, слабој заштити. О урушеној социјалној држави, са здравстеним осигурањем које се не уплаћује па чак ни за већину болница и домова здравља, нико и не говори. То су теме о којима друштва која су нормална или бар томе теже расправљају, о томе се елите тих друштава оглашавају, предлажу и полемишу.

С друге стране, код нас имамо само реакцију на реакцију другог и испразно попуњавање новинских ступаца и минута у дневницима.

О свим горе наведеним питањима јавност Републике Српске, а што је још горе њени академици, професори универзитета, ћуте. Ма шта да се дешава у Бањалуци, на неколико метара од зграде у којој се налазе, академици остају слијепи, глуви и нијеми.

Самим тим сагледавајући ово, како некоме може да буде изненађење што људи одлазе. И са којим правом те људе можемо позвати да остану или да се врате?! Највећи губитак за Српску није то што људи одлазе да раде, да се школују и усавршавају, већ то што не желе да се врате. То што више не осјећају ни љубав ни дужност према земљи својих дједова.