Фото: Јелена Маринковић

„Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода“

Милутин Бојић (1892–1917) био је пjесник, драмски писац, књижевни и позоришни критичар, родом из Срема. Похађао је теразијску Oсновну школу, потом Другу београдску гимназију те студије метафизичко-педагошке групе предмета на Филозофском факултету. Прве литерарне радове почео је да пише веома рано. Драмску трилогију „Деспотова круна” написао је када је имао петнаест година.

Иако је живио само двадесет пет година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. Све што је написао, написао је између осамнаесте и двадесет треће године. Рат га је затекао у почетку стварања и зауставио, такорећи, прије него што је и кренуо. Током Првог свјетског рата са српском војском прешао је Албанију и боравио на Крфу. Тада је штампана његова дрaма „Урошева женидба“. Послије кратког боравка на Крфу, пребачен је на опоравак у Француску. Након тога долази у Солун гдје је био чиновник Министарства унутрашњих дјела. У Солуну је објавио најзначајније дјело – збирку „Песме бола и поноса“. Истог тренутка, највеће српско гробље изван граница Србије добило је свој поетски споменик, а подигао га је тек двадесетчетворогодишњи Бојић.

Због обољелог тијела и измучене душе, умро је у Солуну у двадесет шестој години. Сахрањен је на Војничком гробљу „Зејтинлик“, а крајем љета 1922. године посмртни остаци пренесени су у Београд, у породичну гробницу на Новом гробљу.

„Плава гробница“, патриотска поема лишена сваке мржње и осветољубивости, остала је до данас најувјерљивије свједочанство трагедије једне генерације.


Плава гробница

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомима?
То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к’о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

Јелена Маринковић
Рођена 28. августа 1989. године у Зеници. Основну школу и гимназију завршила у Сокоцу. Дипломирала је Новинарство 2013. године на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. У ЈП "Инфо центар" Соколац запослена од 2015. године. Тренутно обавља функцију главног и одговорног уредника.