Војо Боровчанин из села Брејаковићи код Сокоца и његов сродник Горан Боровчанин, који живи и ради на Палама, прије осам година прихватили су се „рударског посла“- писања родослова Боровчанина, једног од најмногољуднијих родова на Романији.

БРИНЕ МЕ ШТА ЋЕ МИ БИТИ УНУК, АЛИ МЕ ИНТЕРЕСУЈЕ КАКО МИ ЈЕ ЖИВИО ЂЕД

Војо је задужен да прикупља грађу, разговара са  онима који  добро познају прошлост,  да из тих разговора  на папир преноси све што је битно  за братство Боровчанин, а Горан за  технички дио посла, оно без  чега је  немогуће  добру  књигу написати.  Војо је  познат као  добар познавалац историјских догађаја. И као дјечак  знао је  старије изненадити причом о кријенима свог рода и  пјесмом уз струне древног инструмента – гусала. Кроз епску поезију спознао је много тога  што  треба знати  о битисању  српског рода у минулим вијековима. Ријеч је о шездесетогодишњаку коме је божије провиђење  подарило снажну меморију, осјећај  за  оно што се  не смије заборавити када је ријеч о прецима да би се  на тим, веома  важним темељима, градила  будућност братства Боровчанин,  а Горан то, уз помоћ савремене технике,  слаже  на  странице  књиге, која је  већ попримила  обиљежје, слободно се може рећи, енциклоопедије.

– Горан је већ писао родослове о братству  којем припада његова мајка.  Урадио је то  веома  добро и осјетио  обавезу  да то  учини и када је ријеч о  очевим коријенима –  братству Боровчанин.  Говорили су му да понајвише о  томе  знам ја и да му могу бити  од  користи. Тако је, прије осам година, након једног телефонског разговора са Гораном, почело. „Заоштрио“ сам оловку, упрегнуо  памћење, искористио оно што ми је Бог даровао –  мождане вијуге,  кренуо у истраживање. Исписао сам на  стотине цедуља на славским свечностима, сијелима  и другим народним састајањима, разговарао са  старијим,  читао оно што су умни људи  писали о прошлости  романијског краја.  Посебно ми је било драгоцјено што ми је казивао Горанов стриц Милан, учеван човјек, који није међу живима. Он  је  много тога знао о  роду Боровчанин и несебично мени  преносио.

На  Романији су  из Дробњака, из старе Херцеговине, на Романију дошла  двојица браће –  Јован и Бошко. Било је то  око 1830. године. Јован је остао на Боровцу,  а Бошко дошао у Брејаковиће. Наши Жижићи су се у Дробњаке населили  око 1818. године. Иначе, сви смо потомци Рада Мрњавчевића са  Косова. Славили смо  Аранђеловдан,  али смо у будућим сеобама  мијењали крсно име. Данас  Боровчанини  у Брејаковићима и  на Боровцу славе  Лучиндан,  у Жуновима  Ђурђевдан , у Нехорићима  Светог Јована Крститеља, а у Жуљу  Аранђеловдан.  Има нас  у Подгајинама, Мангурићима, на подручју општине Рогатица и у другим мјестима.  У Црној  Гори је   осам  генерација – кољена, а  Горан и ја смо прикупили  податке о  наредних осам кољена  Боровчанина на  Романији. Моји унуци – Вук и  Павле,  потомци  мог сина, те   тројке –  Теодор, Анастасија и Миа,   која  је на ове године, на Покров пресвете Богородице,  у Клиничком центру Фоча   родила  моја кћер  Јована, удата за Дарка Жижовића у Рогатицу, осмо су кољено  рода Боровчанин на Романији. Наравно,  ова и друга имена нашег рода су у књизи Породично стабло  Боровчанина.  Из Црне  Горе добили смо податке  само о  мушкој лози, а  ми прикупљамо  имена по обје  линије- мушкој и женској. Захваљујући женској  линији  нашег братства, прикупио сам  близу пет хиљада имена. Родослов не може без женске лозе. Најбољи моји саговорници,  приликом прикупљања грађе за ову књигу,  биле су  жене – каже Војо.

У  књизи је много тога што не може срести у садржају  класичног родослова.  Аутори    читаоцу нуде  информације о  животу на  сеоским просторима Романије. Ту су  обичаји  везани за вјерске празнике, славска весеља, свадбе  и друга народна састајања.  Изненадиће  вас  и дио књиге који  казује о  предметима  без којих  је био незамислив живот у селу.  Ријеч је  о ономе што  се данас  може срести само у  музејским  збиркама. Војо и Горан су претресили и оно што је  о Гласинацу написао  Миленко С. Филиповић и други научници,   како би  оно што су  чули  од предака  и записали  имало чвршћу  подлогу и, наравно, књигу  учинило занимљивијом.

Војо је у помоћ позвао и времешне старце,  који су  заокружили девету деценију живота, попут  Митра  Субашића и Петра – Пека  Ерића.  У разговору са њима,  вјешто користећи оно што  зна о минулим временима, долазио  до  важних  података о прошлости Боровчанина и других родова на Романији.

borovcaninprica24122016_2

Улазе  Војо и Горан у финиш писања  породичног стабла свог рода. Поред нових имена и других података који их морају пратити, ваља  елиминисати  и неке  дијелове већ написаног, све то  укомпоновати у  жељену  форму и  дужину, водећи строго рачуна о  читаоцу. Кроз  минули осмогодишњи рад  водиле су их, како рекоше, Андрићеве ријечи: „Ништа  не издаје  човјека као  памћење и ништа не  вара као ријеч.  Само оно што је записано остаје.“

Са насловне стране књиге гледа вас грб рода Боровчанин. У врух грба презиме Жижић, под којим  су  будући Боровчанини кренули из Црне Горе у  сеобе и стигли на Романију.  Испод  тога, имена села  Брејаковићи и  Боровац, гдје су Борочанини  најснажније  пустили коријене. И, наравно, у срцу грба је  лик светитеља – Светог Архангела Михаила, вође  небеских војски, заштитника   Мрњавчевића и Жижића,  који  су били  жила из које је , прије  186 година, никла лоза Боровчанина. На грб се наслања фотографија  Брејаковића, села испод Расоваче,  насеља  које  додирује Соколац. Када отворите  другу страну књиге, у поглед вам  падају  топле ријечи  које стоје у наслову ове приче:  „Брине ме шта ће ми бити унук, али ме интересује како ми је живо ђед“.

Још, како рече Војо , у књигу треба унијети преко 500 имена. И то ће се  брзо догодити.  Фанатично су се  Војо и Горан предали овом светом послу. Желе  да иза себе оставе  вриједно дјело, оно што ће  нове генерације  допуњавати, штампати  друга издања. Срећни су што ће књига  на својим страницама  чувати од заборава  прошлост њиховог рода, повезати вјечно  ововременост и далаку прошлост,  спријечити  бракове  између братственика,  фатално мијешање истих гена, оно што  је, нажалост,  у овом стресном времену присутнои на Романији. Породично стабло Боровчанина пред читаоцима би требало да се нађе идуће године.

Генерација Назив Однос
0 Син, ћерка Мушко, односно женско дијете
1 Отац, мајка Родитељи, двије особе различитог пола
2 деда, баба Родитељи оца или мајке
3 Прадједа, прабаба Родитељи дjеда и баба
4 Чукундједа, чукунбаба Родитељи прадjеда и прабаба
5 Наврдједа, наврбаба Сљедећа, старија генерација родитеља
6 Курђел, курђела Сљедећа, старија генерација родитеља
7 Аскурђел, аскурђела Сљедећа, старија генерација родитеља
8 Курђуп, курђупа Сљедећа, старија генерација родитеља
9 Курлебало, курлебала Сљедећа, старија генерација родитеља
10 Сукурдол, сукурдoлова Сљедећа, старија генерација родитеља
11 Сурдепач, сурдепача Сљедећа, старија генерација родитеља
12 Парђупан, парђупана Сљедећа, старија генерација родитеља
13 Ожмикур, ожмикура Сљедећа, старија генерација родитеља
14 Курајбер, курајбера Сљедећа, старија генерација родитеља
15 Сајкатав, сајкатавка Сљедећа, старија генерација родитеља
16 Бели орао Сљедећа, старија генерација родитеља