ЈУ Народна и универзитетска библиотека Републике Српске је расписала конкурс за најбољи литерарни рад ученика основних и средњих школа на тему Стака Скендерова, прва учитељица у Босни.

Стака Скендерова (Сарајево, 1831-Илиџа, 1891) је била прва жена, јавни и културни радник међу Србима у Сарајеву, а октобра 1858. је отворила прву женску школу у Сарајеву. Писала је доста по руским листовима и помагала руском конзулу Гиљфердингу у прикупљању српских старина. Она није била не само прва жена која је основала женску школу у Сарајеву и стала за катедру него и прва жена ових крајева која је објавила своју књигу макар и далеко од завичаја и на туђем језику.

Додјела награда најуспјешнијим учесницима је одржана у Изложбеном салону Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске. Тим поводом били су и изложени награђени и похваљени радови и уприличен свечани програм.

У категорији Литерарних радова основних школа од VI до IX разреда прву награду је освојио Ђорђе Ковачевић VIII2, ученик Основне школе „Соколац“.

Стака Скендерова, прва учитељица у Босни

„Сунце се прикрадало иза брда и полако, нечујно проли своје зраке као златну, небеску ријеку, а прашњаве и мокре градске улице добише неку искру и незнану љепоту. Бјеше то мај, 1891. године. Бјеше пијаца на Илиџи. Већ врви, жубори и јечи од поспаних и гласних, нестрпљивих муштерија и одасвуд се чују чудни, шкрипави звукови господских цокула. Једно, сиво, незграпно маче се облизује и прикрада дебелом комаду сланине, док бркати ковач преко пута улице, уморно као стари лав, протеже ноге.

Све се одвијало по старом, дан је протицао уобичајено, не слутећи један догађај који ће све за трен промијенити. Један младић, разбарушене косе, обучен у плетену кошуљицу потјерао је своје коње као громове кроз пијацу. Ишавши попут муње не видје једну жену. Чак ниje ни покушао да успори. Зачуо се врисак, њиска коња и метеж. Она је већ непомично, лежала на цести. Настала је на трен мукла тишина. Неки притрчаше. Њено ситно и мршаво тијело су неколико пута пробали подићи, али би узалуд. Косу јој је мрсио вјетар по тешкој прашини. Још једном се можда зачуо уздах преко блиједих усана које су тонуле у вјечни сан. Прогурао сам се и пришао прегаженој, несрећној жени. Погледао сам. То је била она, Стака. Одмах ми у души нешто затрепери и стресох се. Погнуо сам главу и суза ми склизну низ образе.Зар она да настрада, Стака Скендерова!? Жалост ми преплави душу“.

И данас радо читам дневник свог старог прадједа који ју је познавао.

“Сви су били заљубљени у њу. Онај млади берберски шегрт, стари ковач, продавац јабука, па чак и ја. И први, бијели снијегови су је заобилазили као да нису хтјели да повриједе њене румене и слатке образе. А била је тако паметна, високо цијењена, поштована и образована“. Писао је: „Одувијек је била добродушна и племенита као бијела голубица. Витка и лијепа, толико лијепа да су јој, како му се чинило, сви и сами завидјели. Увијек је помагала сиротима и болеснима и несебично се залагала за друге“. Како каже још :“ У то вријеме познавала је чак и силног султана Азиза и све његове бркате гласнике у тим плавим свечаним одијелима од сомота. Ишла је у Цариград и Јерусалим, те се нагледала свијета, а не као ми прости сељани, што нисмо даље од чаршије провирили. Тако је била учена и добра да је чак отворила и школу и постала тад прва учитељица у Босни. Дојадило јој да гледа како брица туче своју изабраницу па је почела да учи и образује све жене у округу. До касно у ноћ су остајале под ноћним небом и тако везле шал за шалом, причу за причом. Зими док су им стаклене пахуљице љубиле лица и док је оштри мраз кидисао на њих, оне су вјешто плеле и причале о разним земљама и културама. Не знам више ништа о тој школи, али знам да је Стака Скендерова написала „ Љетопис “ и то је у својој књизи објавио цијењени Александар Гиљфердинг. Сјећања о Стаки су већ изблиједила. Блиједим и ја.

Иако је од тада прошло много година, иако је Стакину причу покрило много снијегова, ја се још увијек радо сјетим ње. Ево, јато голубова већ лети некуда тражећи своју срећу и то ми враћа успомене на Сарајево, на родни град. Прхну и оде и задњи голуб испод стрехе, задња успомена на њу, а слике се смјењују. Питам се гдје ли иду сада? Да ли ће је можда видјети, а опет можда је она ту сједи поред мене, док ја ово пишем, њен дух или је негдје далеко, далеко иза облака, мјесеца, звијезда? Шта ли ради, да ли је она тамо пронашла срећу, или још увијек ноћу лута као неуморни свитац“.

Прва кишна кап кроз отворен прозор овлажи ми лице, а ја се пробудих из чудне слаткоће. Рука ми задрхта и лагано се покренух. Стака Скендерова… Затварам старе странице дневника свог прадједа по ко зна који пут и питам се да ли је тамо негдје горе срео Стаку? Кроз похабане листове прадједових записа стекох и ја нова познанства, којих не могу да се одрекнем.

Ђорђе Ковачевић VIII²

djordjekovacevic07022017_2

Жири је одлучио да похвали један број ученика чији радови нису побиједили на конкурсу, али су се истакли као веома добри. Међу њима је и Андреа Бркља, ученица IX1 разреда наше школе.

Стака Скендерова, прва учитељица у Босни

У земљи сељака у времена славна,
родила се душа ријечју искована.
Одрасла у борца, у стармајку ђака,
прва учитељка, Скендерова Стака.

Причала о Босни, о земљи јунака,
о тешком и мучном животу сељака.
Слушала је тугу и народа плач,
писана је ријеч била њезин мач.

Истину и рад дароваше свима,
помињу је људи вијековима.
Глас њен жив је, истину још збори,
а дух и даље кроз књиге говори.

Златним је концем знање вила
Младима је изаткала крила
Сарајево обојила свилом,
и културу учинила живом.

Андреа Бркља 9¹

Пјесници и писци су увијек између стварног и нестварног , нечег што је лијепо, а далеко и оног што је на јави и тако нам близу, а понекад га нисмо ни свјесни. На тој танкој граници сна и јаве настају и пјесме и приче наших талентованих ученика. Од срца им честитамо!