Мили Боже, чуда великога, када поче кандидатска борба, међусобне свађе и оптужбе, у некада великој партији.
Нигдје друго такве свађе нема,
к’о у Српској демократској странци,
ко ће бити њени кандидати,
за функције двије најважније.
Предсједништво прво је вијећало,
и предлоге своје изнијело,
ко ће поћи на изборе скоре,
и ко треба барјак да понесе.
Oдјекује сједницом расправа,
једни друге громко надвикују,
сви говори за спас СДС-а,
ал’ друкчије виде пут до круне.
„Треба нама шира дружба сада“,
зборе једни, међ’ њима и Бранко.
„Без јединства немамо куд ићи,
нека Драшко буде наш кандидат“.
„Море Бранко, шта то црно збориш“,
одговор им стиже друге струје.
„Какав Драшко, трице и кучине,
за Палату ти мораш у борбу“.
У свађи се сједница заврши,
иако је већина за Драшка,
па на Главни одбор сви одоше,
попријеко се и даље гледају.
Настави се и тамо расправа,
ал’ још љућа и још отровнија,
свака глава свој интерес има,
свако од њих за себе се бори.
Једни веле: „Бранко нек’ остане,
јер ће Вукан све нас разапети“.
Други мисле да би боље било,
да се Драшко за Палату бори.
Бранко сједи и све помно слуша,
док се други око њега гложе,
ни сам не зна на коју би страну,
презиме му његово пристаје.
Кад догори до ноката свијећа,
уста Цицко, стари мегданџија,
проговори старина из душе,
у намјери да раздвоји свађу.
„Браћо моја, доста нам је кавге,
народ гледа, а вријеме не чека.
Не смијемо међу собом ратит’,
док се други радују са стране“.
Тад се мало утиша галама,
спустише се политичке сабље,
Главни одбор донесе одлуку,
Блануша је, веле, наш кандидат.
Са тиме се многи не сложише,
јер су друге планове имали,
Драшко бољи по њима би био
и прије би побједу однио.
А на крају посл’је силне свађе,
оста један закључак скроз јасан:
„Лакше им је противника стићи,
него своје у колону збити“.
За то вријеме у највећем граду,
Драшко своје пребира рачуне,
он би радо на Палату крен’о,
али Вукан мрси му рачуне.
Па у својој тешкој рачуници,
испод гласа сам са собом збори:
„Бољи ја сам кандидат од Бранка,
све анкете тако показују.
Свугдје мене дочекује народ,
и вели ми гдје год се појавим
да на мегдан требам Минић Сави,
и Палату главну освојити.
Али Вукан друкчије галами,
прави штету и себи и мени,
а у томе, да зло буде веће,
и Љубиша Петровић га прати.
Без јединства теже се борити,
али они тога нису свјесни,
нит’ ме желе крај себе у борби,
нит’ побједу имају без мене“.
Док се Драшко с тешком муком бори,
у другом је табору већ славље,
шампањац је Миле отворио,
прије битке побједу однио.
Кад је Шмита отјерао кући,
изборна ће битка бити шала,
ни скенера више се не боји,
а камоли противкандидата.
Све то гледа сиротиња раја,
којој тешка припала је мука,
на изборе не зна да ли ићи,
па у муци међу собом збори:
„Неће онај добити изборе,
што у кући сваки дан ратује,
него странка што редове збије,
тешко оном ко се бави собом“.
Тако вам је, браћо моја мила,
тако вам је, тако гусле гуде,
октобар ће док очима трепнеш,
на изборе, па како нам буде.
П.С.
Вино пила Ања посестрима,
вино пила, па за волан сјела
и телефон узела у руке,
све у ситне сате и пред зору.
Па службени ауди полупа,
не остаде, браћо, ништ’ од њега,
ал’ остаде глава на рамен’ма,
то је оно што је најважније.
Кад се откри мимо њене воље,
да је нови скршила ауди,
призна сестра да је мало пила,
и још два-три прекршаја успут.
Одговорност за штету преузе,
ал’ оставку она не помену,
док год Миле телефон не узе
и не твитну што јој се не свиђа.
Али нема збора и говора,
Миле твитом, а она ретвитом,
обавијести васколики народ,
да подноси оставку и тачка.
Посланички мандат неће вратит’,
то би ваљда и превише било,
а и шта би Вукан на скупштини,
о чему би заметнуо кавгу.
Тако вам је, браћо моја мила,
тако вам је, тако гусле гуде,
немој Ања припита за волан,
да још већа несрећа не буде.
