У оквиру USAID пројекта ПРО – Будућност – „Путујмо заједно, упознајмо различитости“, јуче је реализован једнодневни излет у Мостар на који је путовала неформална група младих из Сарајева и Сокоца. Главни циљ овога путовања, био је зближавање младих из ова два града. Кроз упознавање знаменитости Мостара, млади из Сарајева и Сокоца имали су прилику да се боље упозању , склопе нова пријатељства, те да кроз разговор сазнају више о различитостима и на тај начин „разбију“ предрасуде о људима друге вјере.
Мостар, као мултиетничка средина био је идеалано мјесто за овакву прилику. Након упознавања и окупљања у Сарајеву, кренуло се пут Мостара. Од самог старта могла се препознати добра вибрација између младих људи. Комуникације није мањкало, па је кроз шалу и смијех и разлика од неких 130 километара прошла као трен.
У порти Саборне цркве Свете Тројице у Мостару сачекао нас је свештеник Бранимир Боровчанин. У своме обраћању он је испричао нешто више о храму.
– Саборна црква у Мостару је саборни храм епархије Захумско-херцеговачке Српске православне цркве. Изградња храма почела је 1863. године, а грађен је десет година, дозволу за изградњу дао је султан Абдул Азиз и он је први приложник, то јесте први човјек који је учествовао у изградњи храма. Ова црква по пројекту је иста као и Саборна црква Рожденства Пресвете Богородице у Сарајеву. У моменту изградње овај храм је био највећи православни објекат на Балкану. Недалеко од цркве налази се гробље Бјелушине, гдје је сахрањен пјесник Алекса Шантић.
Свештеник Боровчанин имао је и поруку за младе када је ријеч о предрасудама, миру, поштовању и помирењу.
– Ви не требате да се мирите, нисте се ни свађали. Само треба занемарити оно што се пласира путем медија, тај неки облик мржње који нас свакодневно угрожава. Треба да уважавамо једни друге без обзира на националну припадност и вјеру и да таквим својим ставом и на друге утичемо. Ви сте будућност, ви требате да служите овој земљи из тог разлога да би ваши потомци живјели у нормалним условима, јер и само јеванђеље каже „онај ко хоће да буде велики, треба да служи свима“, рекао је Боровчанин.
Након посјете Саборној цркви Свете Тројице, кренуло се даље. Следеће одредиште био је Владичин двор, још једна од знаменитост града Мостара. Кроз ову велелепну грађевину такође нас је спровео свештеник Бранимир. Кроз предивне призоре за око посматрача, он је рекао да је Двор изграђен 1910. године, те да од тада служи као сједиште Епархије Захумско-херцеговачке. Ту се налазе и канцеларије црквене општине Мостар , библиотека и ризница у којој се налазе иконе непроцијењиве вриједности. У склопу Владичанског двора налази се генерални конзулат Републике Србије, као и канцеларије Владе Републике Српске.
Наше следеће одредиште био је Стари мост на Неретви, најпознатија архитектонска знаменитост и симбол Мостара. Мост саграђен између 1557. и 1566, који је од 2005. године уврштен на попис свјетске културне баштине UNESCO. Они који су први пут посјетили Мостар нису крили одушевљење призорима како самог дјела града у коме се налази мост, тако и призорима које су могли да виде са моста. Прелијеп поглед на ријеку Неретву и град Мостар. Ову прилика искориштена је да се направе заједничке фотографије, као и да се обиђе стари, источни дио града.
У непосредној близини Старог моста налази се и спомен обиљежје пјеснику Алекси Шантићу. У хладу липа у близини Неретве, статуа Шантића рођеног Мостарца. Поред споменика још увијек свјеже цвијеће, што говори да је недавно обиљежена годишњица рођења овог великог писца. „Његови Мостарци вјечно ће се поносити“, тако нам рече један од пролазника.
Како је Мостар један од најтоплијих градова у Босни и Херецговини, а дан је био „врео“ одлучено је да се направи предах. У хладовини мостарског ресторана „Вјешалица“ настављено је дружење уз ручак. Како би се избјегла врућина ово дружење потрајало је мало дуже, а након тога кренуло се у обилазак западног дјела града Мостара. Овај дио града подсјећа на велике урбане центре. Наилазимо на парк Зрињавац. У зеленилу дрвећа, споменик глумцу Брусу Лију – познатом борцу за правду, сиротињу и невине. Нешто даље налази се и Парк нобеловаца у коме се налазе статуе Владимира Прелога и Иве Андрића.
Након обиласка овога дјела града враћамо се назад, свако своме граду. Једни у Сарајево, други у Соколац. Са собом носимо причу о духу несаломљивог града, који је очити примјер суживота, помирења и поштовања. Града у коме се укрштају различите културе и традиције. Граду Бошњака, Хрвата и Срба.
