Прије неколико деценија, у дану када се празнује Силазак Светог духа на апостоле- Тројчиндан,Соколац је у госте примао бројне вјернике са простора Сарајевско-романијске регије.

Масовно се долазило у духовно сједиште соколачке општине – у храм Светог пророка Илије, да се осјете чари Свете литургије и топлина духа народног саборовања у црквеној порти. У годинама након Другог свјетског рата, из удаљених села и заселака Романије “текле” су колоне пјешака и коњаника према соколачкој цркви. И у вријеме бахатости владајуће елите богохулника није се могла прекинути вишедеценијска традиција саборовања на Тројчиндан. Поносни и честити домаћини овог горовитог краја, и по цијену да буду жестоко сатанизовани од стране креатора одбоженог времена, нису хтјели погазити вјеру у Бога и Српску православну цркву.

И у вријеме када су аутомобили постали главно превозно средство, Соколац је на Тројчиндан био мјесто истинске народне светковине, саборовања за памћење. Црква и њена порта биле су претијесне да приме све који су долазили у дану великог празника, дана када се слави и дан “рођења Цркве”. Тешко је било пронаћи мјесто за паркинг четвороточкаша, централна улица малог града била је преплављена народом, а у црквеној порти плело се дуго народно коло, пило, јело , пјевало, надметало у бацању камена с рамена.

Дошла су нова времена, генерације које су почеле да робују оном што је безобзирно и дрско наметала цивилизација – живот у коме је брзина стицања метеријалног богатства засјенила љепоту и снагу духовности. Почели смо се стидјети наше традиције, доброг народног кола, грлене романијске пјесме, народне ношње и много другог што су наши преци с поносом његовали, чували и нама у аманет оставили. Из године у годину, тројчинданско славље у Сокоцу било је све тише и тише, свело се на присуство светој литургији, причешће, паљење свијећа за живе и покојнике. Утихнули су звуци народног кола и громовите романијске пјесме, порта је туговала за вјерницима и жељно чекала да поново осјети некадашњи “хорски удар” стопала момачког и дјевојачког у колу, чује натпјевавање младости, дочека да, након уренебесног славља, трава “вида” ране до новог састајања народног.

Захваљујући локалном свештенству, Митрополији дабробосанској, општини Соколац и доброчинитељима, духовни комплекс на узвишењу “Градац” добио је потребне садржаје. Обновљена је црква, изграђен објекат за боравак митрополита. Духовни центар је постао понос града, мјесто одржавања бројних културних догађаја, једна од најатрактивнијих грађевина те врсте на простору Митрополије дабробосанске. Порта има кутак за забаву малишана, позориницу, простор за масовније укупљање вјерника.

И минули рат је допринио да се угаси традиција народног саборовања у порти најстарије романијске цркве, скоро обесхрабрио и оне који су вјеровали да је могуће обновити ту топлу традицију.

Покушавало је братство Црквене општине Соколац, у посљедњих неколико година, да учини нешто како би се на Тројчиндан вратио дух народног саборовања у порти цркве Светог пророка Илије. Ти покушаји још не дају жељене резултате, али подгријавају наду да није далеко дан када ће много тога на овај велики празник подсјећати на негдашња времена.

Да треба вјеровати у обнављање традиције масовног окупљања народа код цркве Светог пророка Илије, показао је овогодишњи Тројчиндан. Свештеник Илија Чупић и његови сарадници енергично су кренули у активности како би се вратио некадашњи сјај тројчинданске прославе у Сокоцу.

Топао, ведар дан, дар од Бога, окупио је у вечерњим часовима велики број вјерника у црквеној порти. И соколачке улице су биле пуне младости, призор који је времешније Сокочане подсјетио на давне свечаности тројчинданске. Охрабрује и снага народог кола, присуство младих у њему, па и број посматрача . Братство Црквене општине Соколац, уз помоћ спонзора, за посјетиоце је обезбиједило јело и пиће. И коловођа није морао из свог џепа да плати за властито задовољство, главну улогу у старом добром народном колу.

Није то још увијек оно што би већина Сокочана и Романијаца жељело да се дешава на Тројчиндан, али је сигурно нови, охрабрујући почетак у оживљавању традиције масовнијег окупљања народа на овај велики празник.