Хаотично стање и оскудица праве помоћи и информација, без материјалне, финансијске, просторне и логистичке подршке, свеопшти економски крах, санкције, хиперинфлација…

Није постојала елементарна спремност међународне заједнице да макар сагледа димензије последица проблема. Боље рећи, међународна заједница је настојала да избеглички проблем у Србији још више искомпликује и учини га ирелевантним, подобним за сва политичка понижења, уцене, медијске манипулације, санкције и политику двоструких стандарда. Овако Добрица Вуловић описује почетак свог рада на формирању и конституисању Комесаријата.

Гордијев чвор

Статистичке колоне са бројем избеглица у бившим југословенским републикама уредно су попуњене бројним стањем, старосном, полном структуром и другим статистички релевантним подацима, једино иза Србије није било ниједне бројке.

– Знам да у безуспешном трагању за било каквим релевантним статистичким подацима, сем у радним папирима до којих смо захваљујући неким добрим људима долазили, Србија је постојала као огољен назив, без проблема који су стајали на њеним леђима. Лично сам се уверио да у једном броју статистички релевантних извештаја постоји колона Сомалије, јер су наводно конференције посвећене бившој Југославији обухватале и проблематику избеглица из Сомалије. За свако наше логично питање добијали смо дипломатске одговоре налик Гордијевом чвору који је немогуће одрешити.

У почетку је то био универзални одговор да, по међународним конвенцијама о избеглицама, земља домаћин мора водити рачуна о прихвату и збрињавању, правној заштити и правној помоћи до момента док се њихов проблем не реши повратком у земљу порекла или имиграцијом у неку другу земљу уколико им та земља пружи гостопримство, односно азил.

– Да иронија буде већа, Комисија за хуманитарна питања у бившој СФРЈ при Лондонској конференцији притиснута нашом ароганцијом и доказима одлучила је да се преко фондова УНХЦР-а издвоји само 30 одсто средстава за покриће минимума потреба избеглица у Србији. За остатак од 70 одсто, Србија је упућена да, кроз билатералну сарадњу, обезбеди средства, док су санкције Савета безбедности из године у годину постајале све оштрије и ниједној држави нису дозвољавале да билатерално сарађује са Србијом на пословном, а поготово на хуманитарном плану. Италијанској влади су након прве испоруке хуманитарне помоћи изричитом одлуком забранили да даље шаље помоћ Србији. Сматрам да су многе међународне организације на примеру Србије пале на испиту и да у најскорије време морају бити укинуте или драстично реформисане.

Израда закона

Организовани прихват и смештај започиње отварањем спортских хала, школа, домова културе и импровизовање живота у њима. Касније, са доласком избеглица из Босне и Херцеговине, за смештај се прилагођавају самачки хотели, одмаралишта, хотели за рањенике у близини већих медицинских установа, дечја одмаралишта и социјалне установе.

Илузија о скором повратку у претходна пребивалиштва, како се рат ширио и добијао на жестини, постепено се гасила. Постало је већ тада јасно да држава мора донети програм и законима или неким прописима решавати питања организованог прихвата, смештаја, наставка школовања, здравствену и социјалну заштиту и других права. За све то било је потребно регулисање статусних питања и издавања избегличких легитимација. Многи међу њима нису имали ниједан лични документ за идентификацију, што је стварало додатне проблеме.

Одлука о изради текста Закона о избеглицама поверена је Министарству за Србе изван Србије, које је формирало тим састављен од професионалаца Министарства правде и секретаријата за законодавство, Матице Срба и исељеника Србије, Црвеног крста Југославије и Србије, представника Српске православне цркве и удружења Срба пореклом из Хрватске и БиХ.

– Управо тих дана именован сам за саветника у Министарству за Србе изван Србије, па сам као најмлађи члан колектива, у својству записничара, присуствовао. Упоредо са активностима на организационом устројству Комесаријата, морала се организовати и хуманитарна активност. Локалне организације Црвеног крста и запослени у њима у већини случајева нису примали плате, располагали су скученим канцеларијским и магацинским простором за рад, а већини њих били су забрањени контакт и сарадња са владиним сектором. Ипак, и поред тога, налазили смо начина са успоставимо добре односе са већином, покрећући акцију прикупљања хуманитарне помоћи преко наших амбасада, клубова и појединаца.

Трагедија човека у свечаном оделу

У Комесаријат је данима долазио господин обучен у свечано одело, с краватом, изгланцаних ципела. Он није ништа говорио, ништа тражио, само би попио кафу и уз неки необични гест напуштао Комесаријат. Све се дешавало по истом сценарију, он је свако јутро чекао неког да откључа Комесаријат, откуцао своје замишљено време и опет одлазио. Једног јутра није се појавио, дошао је негде око једанаест сати. Био је обучен у црнину – потпуно црно одело, црна кошуља и кравата. Шокирали смо се, а он је напокон проговорио.

“Моја два сина су остала у Западној Славонији да чувају своје куће и имање. Пре два сата довезли су их мртве на хелиодром ВМА. Ја немам за кога да живим, а за себе не вреди живети. Мајку и оца, две снахе и три унука убили су ми на кућном прагу. А сада и два сина.”

Поново је занемео. Понудили смо му помоћ да достојанствено сахрани синове, али је он то одбио.

Страх од зенги

Првог радног дана на улазим вратима чекала је једна старица која је избегла из Загреба. Она је прво своје страхове поделила са секретарицом Надом, јер се плашила да ће у Београд доћи зенге и убити њеног сина јединца. Нису вредела уверавања да је то немогућа мисија. Ангажовали смо се да запослимо њеног сина, који је био врхунски музички педагог, у Музичкој школи “Стеван Мокрањац” и помогнемо јој да купи малу гарсоњеру у Булевару револуције. Али, без обзира на то, она је из дана у дан долазила са новим страховима које је смо морали некакако амортизовати