У Старом Броду на Дрини код Вишеграда освештан је спомен –музеј и одржан помен за 6.000 страдалих Срба у стравичном злочину у Другом свијетском рату. Церемонији обиљежавања 77 година од страдања Срба у Старом Броду и Милошевићима присуствовали су највиши званчници Републике Српске, а помен жртвама поред спомен обиљежја у Старом Броду служио је Његово високо преосвештенство митрополит дабробосански Хризостом.
Злочин над недужним српским становништвом, већином жена,дјеце и стараца догодио се кобног 22. марта 1942. у селу Милошевићи и Старом Броду на Дрини, на територији данашње општине Вишеград. Масовни злочин над недужним живљем у коме је стравично убијено 6000 Срба са подручја Сарајевско – романијске и Горње – дринске регије учиниле су усташе под командом Јуре Францетића. Међутим, због послијератне историографије, зарад братства – јединста о овоме злочину дуго се ћутало, а неки од очевидаца и свједока и данас су међу живима.
Данашњи историчари говоре да је тог кобног 22. марта 1942. године, 10.000 хиљада усташа, под командом усташког пуковника Францетића кренуло у акцију „Трио“ – удружена акција усташких, њемачких и италијанских снага, која је за циљ имала убијање и прогон српског становништва са овога простора. Уплашени српски живаљ, бјежећи од злочинаца, кретао се из Олова, Сарајева, Кладња, Хан Пијеска, Сокоца, Борика и Рогатице ка Вишеграду, надајући се да ће ту прећи Дрину и склонити се у Србију, али усташке снаге стигле су их код Дрине, гдје се десио један од највећих злочина над српским становништвом у Другом свјетском рату. Оно што је интересантно јесте да су усташки злочин обуставили њемачки војници, на молбу генерала Милана Недића.
– Стојећи данас овдје на обали ријеке Дрине и пред вама дрхтим и страх ме обузима на помисао да овдје поред нас у дубинама ове хладне Дрине лежи гробље невиних. Леже наши мученици, преци, старци и старице, жене и дјевојке и српска нејач. Све данас што чинимо је посебно опјело за њих који нас 77 година чекаше да дођемо, да их обиђемо. Страх ме је да неком сувишном рјечју не пореметим њихов мир и покој. Њих које немирници овог свијета овдје побише, масакрираше и у хладну воду бацише, као и оних који да би заштитили себе од бешчашћа сами у њу се бацише. Давне 1942. ова хладна ријека Дрина је постала храм тајанства и гробница тужна за преко 5.500 хиљада Срба сарајевско – романијске регије и шире. Ово је велики дан, ово је историјски догађај који ће остати записан у историји наше цркве и нашега народа. Данас смо овдје сабрани у име наших невиних мученика и страдалника и у име љубави и доброте која се овдје чудесно појавила, и у име принесене жртве. Све што видимо овдје је чудесна жртва Господу, жртва коју принесоше неколицина наше браће. Зато нека Господ данас све нас благослови, рекао је Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом у своме говору у Старом Броду.
О злочину се први пут почело причати 2004. године након чега је покренута иницијатива за изградњу спомен обиљежја. Данас овдје постоји спомен обиљежје са уклесаним именима жртава и капела, као спомен –музеј који је јуче освештан. Прота Драган Вукотић је био иницијатор изградње меморијалног комплекса у Старом Броду.
– Слава ти Господе што си нас данас окупио на овоме светом мјесту, слава ти и хвала што си нас удостојио да прославимо мученике и претке наше који су овдје пострадали. Ти си сам рекао Господе, крв праведника вапи ка небу и ево крв наших предака, наших мученика, који овдје пострадаше 77 година чекало је да дођемо и да на један достојанствен начин затражимо опроштај од њих и да тражимо измирење са њима. Чекало се дуго, ал ево данас освештасмо музеј достојан сваке жртве, сваког дјетета, сваке мајке, свакога старца и старице који овдје пострадаше. Добили смо мјесто гдје ће свако моћи да види страхоте које је преживио српски народ са сарајевско – романијске регије. Добили смо мјесто са кога ћемо учити будуће генерације, да српски народ није геноцидан, већ да је напротив учињен геноцид над њим. Чудо Божије како уопште постојимо као народ, колико смо пострадали у прошлости. Са овога мјеста учићемо потомке, да је први коцентрациони логор у Европи створен за Србе у Добоју, да је једини логор за дјецу био у НДХ у Јастребарском, учићемо их да је у Јасеновцу страдало седам хиљада Срба, учићемо их да је у Јадовном страдало 38.000 Срба, учићемо их да су Пребиловци најстрадалније мјесто у Европи и о свим другим стратиштима гдје је проливена крв наших невиних предака. Ово мјесто нам шаље јасну слику, гдје ће свако схватити ко су прави истински хероји. Како наша вјера налаже одавде никада нећемо чути и упутити ријечи мржње и освете јер свети Владика Николај Велимировић је рекао : „ко се освети, тај се непосвети“, зато смо вас овдје данас позвали са ријечима – Да се опрости, да се не заборави и да се никад и никоме не понови, рекао је протојереј ставрофор Драган Вукотић.
Спомен – музеј старобродским жртвама финансирали су српски добротвори Спасоје Албијанић и Миодраг Давидовић, који су за своје залагање и несебичан допринос од предсједнице Републике Српске Жељке Цвијановић одликовала их је медаљом заслуга за народ. Одликовања за допринос и залагање у изградњи меморијалног комплекса у Старом Броду и очувања духовне традиције српског народа добили су и протојереј ставрофор Драган Вукотић и Новицу Мотику, архитекту спомен – музеја.
Међу присутним гостима на обиљежавању 77 година од злочина на Старом Броду присуствовали су и неки од преживјелих очевидаца покоља на Дрини. Један од преживјелих Ристо Боровчанин из Сокоца дрхтавим гласом испричао је шта се догађало тог 22.марта 1942.
– Дијете моје, крвава је Дрина била тога дана. И даље чујем јауке мученика. Клали су џелати све редом. Био је то један ужасан покољ, не дај боже више дочекати икоме. Бацали су малу дјецу увис и дочекивали их на бајонете, пробадали жене ножевима и тако их остављали да се пате. Страшан призор. Ја сам спашен јер сам потрбушке пао међу мртве и тако сам ти преживио, прича старац Ристо, који данас има 89 година.
Остала су забиљежена и ранија свједочења преживјелих из ратног пакла Старог Борда и Милошевића. Међу којима је свједочење Миломира Радовића из села Крушевци, општина Соколац. У његовим ранијим изјавама забиљежено је сљедеће.
– Када смо се вратили у своје село из избјеглиштва и разних домова, многе наше комшије нисмо затекли јер нису имали среће да преживе Стари Брод, а многе породице као што су Јовановићи, Станимировићи, Боровчани скоро су цијеле страдале на Дрини.
Према неким информацијама, највише страдалих је из породица Шалић, Пушоња, Радовић, Савчић, Башовић, Мандић, Боровчанин, Крсмановић, Чворо, Јовановић, Планинчић, Перендија.
У покољу су убијане и цијеле породице. Најтрагичнија судбина је Весе Поповића из соколачког села Сјерци, који је једини преживјели од своје фамилије, а на најсвирепији начин убијено му је 27 чланова породице.
Обзиром на дугогодишње ћутање о страдању Срба у Старом Броду и Милошевићима на Дрини остаје на свима нама да се боримо за истину, да се на њу подсјећамо,како се не би поновила. То је оно што дугујемо нашим прецима , како онима страдалим у злочину на Дрини, тако и онима страдалим у Јасеновцу, Доњој Градини , Гаравици код Бихаћа, Шушњару код Санског Моста, Госпићу, Јадовну, Крагујевцу, Краљеву, Ливну и многим другим стратиштима српског народа.
