Свијет је Радомир угледао 1944. године, на пепелу спаљеног романијског села Вранеши. Мајка боловала тифус, родила здравог дјечака и опаку болест побиједила. Малишану дали име у коме се радост рођења грли са ријечју која се у том тешком времену често помињала у молитвама, у ишекивању жељене слободе.
Са 17 година кренуо је у животну неизвјесност из свог родног села смјештеног подно Деветака. Породица се скрасила у Горажду, поред Дрине. Скућила се у насељу Површница, стекла све што је потребно за срећан и безбрижан живот. Радомир је изабрао тежак позив возача; запослио се у „Гораждепутевима“, фирми која се бринула о заштити и одржавању путне мреже на ширем простору Горње –дринске регије. Књиге би се могле написати о доживљеном за воланом тешких и лаких камиона, посебно о оном што је прошао у вријеме сњеговитих зима, када су се даноноћно водиле битке са наносима снијега и леденим вјетровима.
Срећу породичног живота у Горажду, у Улици Романијског одреда, прекида ново ратно страдање. Напали су комишије муслимани српско насеље Површницу, изненада, мучки, како то само непријатељ зна. Ни завежљаје нису могли у избјеглиштво понијети. Нашао се Радомир са породицом у Кукавицама, кобног 27. авуста 1992. године, гдје је из засједе убијено 25 српских цивила, претежно дјеце и стараца. Ту му је и стриц погинуо.
Када је најтеже, када помислиш да нема излаза, можеш се ослонити на помоћ завичаја, простора у коме си рођен, који лијечи и најтеже ране, прима те у загрљај. Радoмирови избјеглички дани почели су у Рогатици, градићу на обалама Ракитнице, а настављени у Сокоцу, двадасетак километара од његовог родног села Вранеши.
Када се рађала фирма „Романијапутеви“, ратне деведесет друге, Мирко Пандуревић, човјек који је имао храбрости да уђе у такву авантуру, трагао је за људима који су били кадри да помогну у формирању новог предузећа. Међу њима се нашло и име Радомира Самарџије, прекаљеног шоферског вука. Живот почиње поново да пише ведре странице.
– Имали смо само један камион. Кренули са ледине, али смо имали тим за подвиге. Сваки даном били јачи. Куповали нове камионе, поправљали у ратном хаосу остављене машине. Радили и расли у најтежем времену, путеве градили кроз минска поља, из окружења избављали нејач, породицама погинулих пружали помоћ у изградњи спомен-обиљежја, финансијски помагали несрећне и сиромашне. Тако смо стасали у фирму вриједну високог поштовања, данас препознатљиву у БиХ, и шире. Радило се ударнички. Нико са мном није мога уранити. Није се знало за радно вријеме, посебно је то важило за нашу екипу која је радила на чишћењу снијега. Знао сам, без предаха, уклањати снијег од Романије до Власенице, а потом до Тјентишта и Улога. Понесем пршуту за јело, а вратим се „у базу“ гладан. Заборавиш на напоре и глад када видиш осмијех на лицима путника и возача које смо избављали из снијежних наноса, прича Радомир, који већ 11 година живи као пензионер у соколачком насељу Брезјак, гдје су нове домове саградиле бројне избјегличке породице, чији је имовина спаљена у минулој ратној несрећи.
Оно што је Радомира издвајало међу шоферима, заслужује посебну пажњу. У предаху, када мирује камион, писао је пјесме. Још као дјечак, у својим Вранешима, знао је десетерачким стихом забиљежити сеоске згоде и незгоде, упјесмити свађе мјештана, на хумористички начин на папир пренијети ведре и невеселе стране сеоске свакодневице. Радио је то с мјером, водећи рачуна да се нико од поменутих не увриједи. Нема у породичној архиви пјесама из ране младости, али има оно што је у шофереском животу и у пензионерским данима написао. То је похрањенo у роковнику, чији садржај често говори својим пријатељима, у шетњи шумовитим Брезјаком, у хладу треперавих бреза и горостасних храстова. С пажњом то слушају његови вјерни саговорници – Форцо, Жарко, Ненад, Јово, Ратко, Бојо, Момир, Пајо и други, који шетњом лијече нагрижено здравље.
Једна од најдражих пјесама му је она која говори о почетку рада „Романијапутева“, у којој су имена и прегалаштво његових радних колега и пријатеља – Мирка Пандуревића, Милана Шкора, покојних Мића Лиздека и Драга Боровине, Душка Булајића, Бранка Милошевића, Богдана Ђукановића, Арса Марковића, Мирослава Голијана, Жарка Башевића, Милије Максимовића, Бранка Кнежевића и других људи, који су оставили снажан печат у развоју „Романијапутева“. Написао је Радомир пјесме о голготи горажданских Срба , њиховом страдању августа деведесет друге, погинулим српских борцима на Троврху и Површници, а посебно су му драги стихови који казују љепоту његовог родног села Вранеши, Деветак планине, али и они што говоре о драгим пријатељима. Епском пјесмом се враћа у вријеме дјечаштва, у доба када је његово родно село имало, како рече, 150 душа, основна школа у Соколовићима преко 700 ученика, двије продавнице, пошту, шумарницу, матични уред, пијацу, редару (радњу за прераду вуне), у године када је под Црвенком, код „Чаславове кафане“, све прштало од младости . Туга га освоји када се данас нађе у Вранешима, гдје живе само три становника.
Када је усамљен, Радомир је најчешће у друштву његовог вјерног пса Бруна, чије име знају сва дјеца из комшилука. Бруно чува двориште Самарџија, препознаје добре људе, искрене пријатеље својих власника, али и оне посрнулог морала. Добронамјерним пружа шапу у име поздрава. Како рече јунак ове приче, „само не зна да говори“.
Ни три мождана удара нису угасили оптимизам у бившем возачу тешких и лаких камиона. Пуне 32 године живи без једног бубрега. Живи у пензионерском ритму, лагано, без стреса, окружен својим најближим – супругом Цвијетом, сином Његошем и снахом Наташом. Како рече, често му у снове долазе основношколски дани у Соколовићима, стара школа у Гроцу, поред извора Рамановац, и лица драгих просвјетара – Стева Бартуле и његове супруге, Ђорђа Елеза, Богданке Витомир, Славице Форцан … У сновима се често “сретне“ са драгим пријатељима, људима са којим је дијелио добро и зло, неријетко, након тешких радних обавеза, лумповао, попио и коју чашицу више. Када би се вратио у младост, имао прилику да поново бира занимање, не би се двоумио, нашао би се за воланом камиона.
