У Стокхолму је у току церемонија додјеле Нобелове награде за књижевност за ову годину.

Шведски краљ Карл Густав уручиће Нобелову награду за књижевност аустријском писцу Петеру Хандкеу.

Раније данас, одржана је церемонија додјеле Нобелове награде за мир која је уручена премијеру Етиопије Абију Ахмеду.

Хандке је инострани члан Академије наука и умјетности Републике Српске од 2008. године и Српске академије наука и уметности од 2012. године.

Одлука Шведске академије да овогодишњу Нобелову награду за књижевност додијели Хандкеу наишла је на критике дијела јавности на Западу и Балкану због наводне подршке коју је аустријски писац пружао бившем предсједнику СР Југославије Слободану Милошевићу током оружаних сукоба у бившој Југославији деведесетих година прошлог вијека.

Хандке је одржао говор на Милошевићевој сахрани 2006. године.

Хандке је 1996. године написао есеј под називом “Правда за Србију”. У међувремену, он је довео у сумњу такозвани “геноцид” у Сребреници, а за опсаду Сарајева, за коју су оптужени Срби, рекао је да су је инсценирали муслимани у БиХ.

Седамдесетседмогодишњи аустријски писац рекао је јуче у интервјуу за РТРС да се након Нобелове награде ништа неће промијенити и да ће наставити да пише и ствара као и до сада.

Хандке је створио више од 70 прозних радова и двадесетак позоришних дјела, опробао се и као лиричар, есејиста, сценариста, преводилац и режисер. У театрима широм свијета већ деценијама се играју представе према његовим текстовима – “Каспар”, “Псовање публике”, “Путовање у сонорну земљу”.

Роман “Голманов страх од пенала”, који је ушао у школску лектиру, екранизовао је Вим Вендерс, а Хандке је написао сценарио и за чувено остварење овог редитеља “Небо над Берлином”.

Рођен је у Грифену у Корушкој 6. децембар 1942. године. Одрастао је у Источном Берлину и Грифену, а студије је започео у Грацу. Први роман “Стршљени” објавио је у љето 1965, па напустио факултет да би се потпуно посветио писању.

Пажњу на себе скренуо је 1966. године, када је на Принстону у Њујорку оптужио литерарну “Групу 47” за “описну импотенцију”. Непосредно послије праизведбе у Франкфурту, у дворишту Капетан-Мишиног здања, у чувеном Расовом позоришту, представу “Псовање публике”, која је и данас на репертоару КПГТ-а у Београду, поставио је Пит Теслић.

Седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека видљивост му на свјетској литерарној сцени доносе и романи “Љеворука жена”, “Кратка писма за дуга растајања” и многи други.

Осим у Грацу и Берлину, живио је у Диселдорфу, а касније у Паризу, Кроненбергу и САД. Од 1990. живи у Француском градићу Шавилу, 12 километара југозападно од Париза.