Сваки пут када дођем овде, сећам се 15. јануара 1999. године и сећања су ми лоша – изговорио је у Рачку прошле недеље Вилијам Вокер, бивши шеф верификационе Мисије ОЕБС-а на Космету.

Не би сећања овог дипломате била тема да се из њих после две деценије није изродило “на десетине, стотине других масакра”. Као починиоце није поменуо Србе, али ко би то приписао недоречености упркос томе што се пред Специјалним судом у Хагу очекују суђења за злочине који су починили бивши припадници ОВК? Тешко да би у њих упро прстом. Посебно што је из руку једног од некадашњих команданата ОВК, сада одлазећег премијера тзв. Косова Рамуша Харадинаја, у петак примио медаљу “Скендербег” у знак захвалности што “Косово” има пријатеље попут Вокера.

Да овог Американца осим лоших сећања мучи и слабост меморије, у неколико наврата је демонстрирао као сведок пред Хашким трибуналом, када се до танчина “сецирао” случај “Рачак”. Пред истим трибуналом, Даница Маринковић, шеф српског истражног тима Окружног суда у Приштини 1999, доказала је да у том селу нису убијени албански цивили, како је то тврдио Вокер, док је из беса ломио оловке јер стручњаци који су писали прву верзију извештаја о Рачку нису довољно кривице сручили на Србе.

Можда је требало да Вокерове речи о “стотинама других масакра” некога заплаше или упозоре на нове “операције”. Али после бројних сећања других људи које смо могли чути, попут репортера француског “Фигароа” Реноа Жирара, који је 1999. био на КиМ и који је догађаје у Рачку описао као “вешту манипулацију ОВК зарад изазивања војне интервенције против Срба, уз здушну Вокерову подршку”, најновије речи бившег амбасадора не звуче као бојева муниција.

А да ће их бити још, хоће. Све док разни Вокери шетају Косовом.