Кољачи Црне Легије – браћа Каталинићи (Драго, други с лијева и Анте, први с десна) на Дрини и непознате усташе, мај 1942. године.

Истовремено током читавог априла 1942. године десетине хиљада цивила из Власенице, Подроманије, Хан Пијеска, Рогатице, Зворника, Олова, Сарајева, Пала, Сокоца, Кладња, Братунца и Вишеграда панично бјежи испред крволока Црне Легије према Дрини у нади да ће стићи на спасоносну србијанску страну.

Црна Легија је међутим немилосрдна у својој садистичкој намјери, неуморно их гони и брутално убија. У борби за голи живот мајке у паничном страху остављају бебе, људи врше самоубиства само да не би пали у руке усташама, јер знају да их чека страшна смрт. Ситуација се погоршава када Италијани у Вишеграду забрањују прелазак преко вишеградског моста, због чега српски збјегови настављају епопеју на сјевер. Највеће страдање доживљавају у селима Милошевићи и Стари Брод, низводно од Вишеграда. Ту су усташе сустигле и убиле неколико хиљада Срба. Злочин у Старом Броду је остао упамћен по колективном самоубиству 326 српских дјевојака које су са стијена изнад Дрине скакале у воду, да не падну зликовцима у руке, као и по оцу који је са својих шест кћери ушао у воду држећи их за руке док их није Дрина све заједно није однијела.

Фото: Свјетлана Рајић

Стравичан покољ над избјеглицама извршен је и 26. априла 1942. код мјеста Црквине, на путу Горажде – Фоча. Убијено је око 160 лица. Међу страдалницима била је и фамилија Пушоња из Џимрија са 45 чланова. Неколико дана након покоља овим путем је прошла Стана Шарац из Ђедоваца са Романије, тражећи своју кћер која је била удата у фамилију Пушоња. Нашла ју је међу закланима. Очи су јој биле извађене, груди исјечене, а на грудима њена петомјесечна беба одсјечене главе. Истог дана, док је покољ трајао, у не тако удаљеној Фочи, комунисти организују фудбалску утакмицу између екипе Пратеће чете Врховног штаба и екипе Врховног штаба, ЦК Скоја и Агитпропа! Само у другој половини априла и почетком маја Црна Легија је сустигла и побила око 6.000 ових несрећних људи. Они срећнији су успјели да чамцима и импровизованим прелазима пређу Дрину и домогну се спасоносне Србије. Милован Бакмаз (79 година), из Хан Пијеска, а родом из Соколовића код Соколца, о свом преласку преко Дрине прича: “Заноћисмо у Милошевићима, кад одједном народ поче да вришти и кука. Покојна мајка сподбије мене и заједно са народом бјежимо једним сокаком доље према Старом Броду. Поред једног жбуна се шћућуримо, а около пуца, људи падају, скачу у Дрину. Стоји вика жена и дјеце. Опколили су нас, добро се сјећам све наоружани муслимани са фесовима на главама. Кад дођосмо до Дрине само један понтонски чамац, и то шупаљ, а около има најмање пет хиљада душа. Мој отац нас некако убаци на чамац и пређосмо Дрину. Ту недићевци и Нијемци разговарају, па са једним чамцем крену патрола преко Дрине међу народ, а друга уз Дрину и све вичу: “Цурик усташ, цурик усташ…”. Народ прште, неко пређе Дрину, неко уз оне стране. Да није било недићеваца и Нијемаца све би оно усташе побиле, неби могла Дрина све примити”. Они који би прешли границу су често немоћно гледали како на другој страни усташе брутално кољу, муче и силују њихове најмилије који се нису докопали спасоносне стране.

Детаљ са споменика у Старом Броду – стравична опомена генерацијама које нажалост скоро ништа не знају о овим гнусним злочинима

Жељне крви, усташе од половине априла до половине маја 1942. године предузимају још једну “акцију чишћења” на ширем подручју Романије како би ликвидирале преостале Србе. Само у рогатичком срезу тада је убијено неколико стотина лица.

О овим стравичним злочинима усташке Црне Легије, о којима је у доба СФРЈ било забрањено говорити, 2008. године снимљен је потресан документарни филм под називом “Дрино водо, очи дјевојачке”, аутора Радоја Тасића и Новака Кнежића, у коме су коришћени архивски материјали њемачке војске и у коме су после скоро 70 година малобројни преживјели Срби добили прилику да коначно кажи истину!