Фото: Б.Марковић

Често пишемо и говоримо о бившим, активним спортистима, спортским радницима, спортским учитељима. Међутим, изузетно ријетко се која прича напише о онима који су уз спортске арене у улози навијача, људима који несебично троше себе и новац да би се нашли уз спортисте, своје миљенике, у побједама и поразима . Ово је прича о навијачу Звезде, Сокочанину Жељку Радовићу – Фуду, човјеку у чијем крвотоку тече хук „Маракане“.

Још како дјечак Жељко је „загризао“ навијачку удицу. У родним Мангурићима чуо за Црвену звезду и није се двоумио коме ће поклонити највијачку љубав. Није се преварио, јер, како кажу најискренији љубитељи фудбалске игре: Буди Звездин навијач, чешће ћеш се радовати!

Прије близу четрдесет година Фудо је први пут доживио гротло Маракане. Више је, како ми рече, посматрао навијаче у трансу, хорско навијање, изливе радости и негодовања, озбиљна и забринута лица полиције и све друго што се збивало, од оног што се дешавало на зеленом тепиху београдске спортске љепотице. Не сјећа се ни ко је тада Звезди дошао у госте, ко је „укрстио копља“ са југословенским фудбалским дивом. Још увијек му кроз мисли промичу призори првог сусрета са чувеним стадионом.

Фото: Б.Марковић

Низали су се дерби сусрети са вјечитим ривалом из Хумске – Партизаном, битке се Динамом, Хајдуком, Војводином, Жељом, Сарајевом, Вележом, као и са великим европским клубовима. Учио је халапљиво навијачки занат, доживио много радости али и туге.

Још увијек сања Нијемца Хрубеша из Бјаерн Минхена и утакмицу када је Звезда била једном ногом даље у Купу УЕФА, водила са 3:0, а потом се десио потоп- Хрубеш и ненадмашни гол мајстор – Милер стигли су предност београдског тима; Звезда је остала да чека нову прилику, уз силну тугу десетине хиљада навијача.

На посебним страницама навијачких сјећања су путовања у Сарајево, на стадион Кошево, гдје се ријетко дешавало да Звезда губи. Као вођа „Делија“ из Сокоца изазивао је невиђен бијес навијача „Сарајева“. Громогласно се орило кошевском котлином према Требевићу – „цигани, цигани…“

Прошао је и пакао Хајдуковог старог стадиона „Плинара“, када се Марјан тресао од националистичких повика сплитских навијача. “Делије“ су и тада снажно подигле Звездину заставу. Наравно, било је и окршаја као у филму. Хајдуковци нису могли спортски поднијети пораз, па је десетине аутомобила београдских регистрација завршило у водама Јадрана. Медији су, због „братства и јединства“, као и обично, ћутали о дивљању „Торциде“.

Фото: Б.Марковић

Звездаш Фудо изузетно цијени Милана Крајишника – Ћела, човјека са простора оловске општине, кога је избјегличка судбина довела у Соколац. Милан је, каже Фудо, ватренији „Звездаш“ од њега. Он је , казује Жељко, био и на оној предратној утакмици Динамо –Звезда, када су усташтво и фашизам гласно проговорили на Максимиру, најавили грађански рат на тлу Југославије. Звезда је била спремна да нанесе катастрофу старом ривалу. Због тога је, према тврдњама добрих познавалаца тадашњих фудбалских прилика, утакмица прекинута. Ћело је причао да су тог дана навијачи Звезде на аутомобиле Загрепчана стављаљи регистарске таблице србијанских градова, да би, потом, у силном бијесу, БЕД БЛУ БОЈСИ превртали и палили аутомобиле својих суграђана . Остаће да се о том догађају дуго прича, и у далеким, будућим временима .

Двадесет девети мај 1991. године, Бари – утакмица финала Купа европских шампиона између Звезде и француског Олимпика, нешто је нејљепше што је Жељко доживио у навијачком животу. То се не заборавља, то се сања и препричава.

– Хтјело ми је срце из груди искочити када је Панчев ставио тачку на „И“. И сада често видим призор како, испред Џајића, Миле Србин, легендарни Звездин навијач, иде са српском заставом, слушам како се до неба ори „Звезда, Звезда“, прича ми Жељко и погледом милује фотографије на зиду своје собе, који се „повија“ под теретом навијачких успомена забиљежених фотографским апаратом.

Познати соколачки Звездаш, покушао је организовати навијаче овдашњег Фудбалског клуба Гласинац. „Вандали“ су под његовом „диригентском палицом“ били „дванаести“ играч, али то је кратко трајало. Сада се, без „Вандала“, на стадиону „Бара“ утакмице играју у „позоришној“ атмосфери.

Жељко је и даље озбиљан навијач. Редовно парти најважније утакмице Звезде. За њега су капије Маракане широм отворене. Другује са свим вођама Звездиних навијача, са Милетом Србином се дружи на београдским улицама, сврати и у Арканово угоститељско здање поред „Маракане“, гдје је посебан кутак резервисан за навијаче Звезде. Силно се обрадује када га препозна легендарни Драган Џајић и стисне му руку. Нема га више међу навијачима на ватреном Звездином „северу“, али је поред њих, испод заставе на којој пише „ДЕЛИЈЕ – СОКОЛАЦ“.

Био би пресрећан, како рече, када би престала непријатељства и обрачуни Звездиних и Партизанових навијача, да се врати оно вријеме када су се биле битке спортским скандирањем и пјесмом на трибинама, а након утакмице, друговало и пријатељски разговарало.

Соколац, маја 2001. године

П.С.

Жељко своје пензионерске дане проводи у тишини своје породичне куће у Сокоцу. Листа спортске успомене, храбро се носи са здравственим невољама. Своју муку не преноси на друге. Без помоћи својих пријатеља, не може ни до спортских терена. Ипак, има оних који наврате, нађу се када треба помоћи, дођу да се са чувеним навијачем присјете старих добрих времена, радости и спортског навијања на фудбалским стадионима. Међу најдражим спортским успоменама љубоморно чува Звездин дрес, који су му даровали представници Клуба малог фудбала Црвена звезда, који је у децембру прошле године, у Сокоцу одиграо пријатељску утакмицу са Клубом малог фудбала „Гласинац“, у оквиру хуманитарне турнеје по Републици Српској.