Упадљиво је да у данашњој елементарној духовној неписмености још увек постоји једно исто саплитање у одређене библијске појмове, конструкције, контексте а надасве значења. Ни у томе не би било зла ако би се олако коришћење одређених појмова довело временом пред лице дубљег значења. Ниједна реч није направила толико недоумица и разлаза са смислом колико реч – „ближњи“.
Просечне свести, које иду логиком инертности и пасивног примања информација, са евентуалним громобраном сујете ако критичност недостаје, апсорбују овај појам као да је посреди нагласак на типологији оних људи које држимо за проверене приснољубце, које познајемо и који нас познају, са којима немамо површан однос и можемо их уврстити у ред „ближих“ сарадника на путу оствареног пријатељства. Али, разлика између „ближњих“ и „ближих“ је фатално абнормална.
Овај појам потиче из Христове полемике са једним човеком. На питање „Ко је мој ближњи?“, Исус одговара причом, поређењем, индиректним посредовањем, стварајући врхунско одредиште у завршном поглављу са „милостивим Самарјанином“.
Ко се усудио да заголица мало дубље, лако ће пронаћи неучитане релације, јер Самарјанин дефинтивно није познавао од разбојника рањеног човека. Његов искорак је искорак према странцу. Не за некога кога зна, већ за некога кога не зна уопште. Његово заузимање не пита за веру, порекло, обичаје, нацију. То умногоме измиче конвеционалној а ипак псеудоморалној пропаганди да се за било чији идентитет најпре мора неко добро информисати да би показао усуд поверења а тек онда искорак човечности. Ближњи је, дакле, непознати идентитет. Никако не добро познати пријатељ или познаник са својим недостацима и достацима.
Они који су нам „ближи“ на основу критеријума познанства, искуство показује, да су нам понајмање не само „ближи“ на нивоу неких уверења или открића одређеног мноштва особина, него нису чак ни „ближњи“. Када Богородица Марија и браћа Исусова долазе да виде Христа тражећи га, по истом параметру јер га знају од малих ногу, Он се провокативно ограђује, дистанцира, указујући да је „ближњи“ онај не ко је „ближи“ по постојећем односу, већ онај ко је свој идентитет посветио Богу а да може тиме бити и „неближи“, или боље рећи, онај ко нам можда умногоме није близак уопште на нивоу наше приватне склоности да нешто или некога поштујемо или непоштујемо. То би, можда, могло донекле објаснити зашто са неким људима остварујемо бољу конверзацију а да их притом уопште не познајемо, док је са онима које познајемо, а сматрамо их „ближњим као ближим“ не остварујемо никако.
Дакле, ако се вратимо на поставку проблема, „Ко је мој ближњи?“ лако ћемо, на основу изнетог, донети закључак који указује на распон између „присних“ и „неприсних“. Јер је тежиште „ближњега“ у сасвим другој стварности која понајмање личи на „ближега, себи сличнога“.
Ако се држимо Христових параметара, „ближњи“ је, дакле, сваки онај који је најпре човек самим постојањем, а не неко ко нам је „ближи, близак“ на основу познананства и сагласности са нама и нашим посматрањем стварности и идеја о тој стварности. У том непотребном чвору можемо коначно да раслојимо сујетно својатање „ближњега“ само за себе, јер све које нисмо уврстили у обим истог тумачења, одређујемо на отуђене и неотуђене од свог постојања. Ко нам се допада или који остварује са нама однос на нивоу палог истомишља проглашавамо идеалом „ближњега“ само зато што не увиђамо да смо га уврстили у ред „ближега, сроднога“ по нашој нарави. Ако то идеалистичко поклапање измиче, онда другога држимо за „неближњег, непознатог“, јер не одговара наличију нашег карактера.
Међутим, аутентичност „ближњега“ не почива у овој „зони сумрака“, већ на модусу препознатљивости да је сваки „ближњи“ одјек боголике људскости која одсијава у њему, независно од тога да ли са њим имамо однос или немамо, да ли други тражи усаглашеност са нама или не, и да ли је уопште хришћанин или није. Зато је пример милостивог Самарјанина перфектан у својој грациозности, јер поставља вољу Божију на потпуној односности тамо где је неоднос још у првом кадру. Јер се Самарјанин и рањеник уопште не познају а опет само једна страна показује искорак према апсолутно непознатом странцу.
Можда је то заузимање призив „ближњега“ да учини себи „ближим“ другога, као што Бог иде за туђинцима да би их учинио Себи налик, али мотив је у екстремној различитости од мотива истомишљеника и познаника. Јер, Самарјанин не тражи „ближњега“ да би њему био „ближи“ већ да би му учинио добро само зато што је „ближњи“ а не зато што му треба „ближи, сличан“ због учињеног дела.
На примеру Самарјанина можемо се поучити још дубљим последицама, јер у поређењу са данашњим веком, мало ко полази од своје иницијативе да изађе пред лице „ближњега“ као странца јер је сигуран само међу „ближима“ по мишљењу и познанству. Са друге стране, када сагледамо колико формалности се данас предузима да би нечија агонија нашла решење, док се изгласају закони, прогласе референдуми, Самарјанин би до тада умро милион пута пре рањеног док му помогне. Али, Самарјанин није скептичан, није пасиван, не чека на одобрења, не упушта се у полемике, не иде прво да пита своје пријатеље да ли знају ко је онај што лежи и да ли је достојан збрињавања, не информише се преко гласина, него одмах реагује.
Однос, дакле, није загарантована позиција. Има трења, има осцилација. Има неочекиваних преокрета. Јер нам и „ближи“ може накнадно постати „неближи“. Али, разлике између „ближњега“ и „ближега“ остају кардинално на зараћеним позицијама. У овом случају, Бог је на страни анонимних. Самарјанин није познавао онога према коме је пролио своју љубав. У томе је сва парадоксалност! Баш као што ни Бог не гледа ко је ко изливајући благодат на свако поколење и богослужење. Можемо парадоксално рећи да нас Бог познаје непознавањем икаквим. Он жели да нас учини „ближим“ Себи јер нас већ посматра као „ближње“ самим уласком у постојање. Од нас само зависи да ли ћемо Њега, као уосталом човечанство које додирујемо дахом, доживети као „ближњега“ препознавајући Његову универзалност љубећим одашиљањем, или ћемо Га свести, као уосталом човечанство, чак и под паролом вере, на свест „ближега“ према којем градимо своје биће али га држимо подаље чак од Њега. Јер се и код најсроднијих по личним ставовима може наћи дубоки презир без обзира што из тора приснопознавајућих долазе.
Ко је, дакле, мој ближњи? Онај ко је првенствено било који непознати човек у непознатом свету, а не онај којег знамо или који нас зна у свим својим световима. Тек на овом темељу можемо ући у клинч значења Христових речи, јер је суштина у активном а не у пасивном (не)чињењу добра свима који живе у том непознатом свету. Јер свет чинимо непознатим онолико колико га чинимо отуђеним од себе, док одређене повластице дајемо само приснољубцима свог лика и дела а да то није и не може бити критеријум познавања целог света.
Уосталом, заповест: „Љуби ближњега свога као самога себе!“ управо указује на ту револуционарност да је посреди нагласак на сваком човеку а не на одређеном пријатељском клану или породичној касти. Само тако се „ближи“ може вратити на достојанство „ближњега“, када будемо престали од свих да тражимо да нашим вољама и смисловима постану беспоговорно налик. Најпре када престанемо од „ближњих“ да третирамо истомишљенике који живе у нашој сенци. Дотад, од „ближњих“ ћемо стварати недужне таоце својих пробирљивих жеља у чијим лицима нећемо тражити друга већ само своја лица. А ту је могућност развијања односа убијена у темељу…