Марион Бетон (83) једна је од девет милиона Британаца који осећају последице усамљености, али ова удовица је одлучила да томе стане на крај.

„Вратила сам се недавно кући након дружења са својим унуком Феликсом и завалила се у фотељу уморна, али срећна. Међутим, што сам дуже седела, празнина мог дома постајала је све очигледнија и то је почело да ме изједа. Недостајао ми је мој покојни супруг Хари, који је умро пре три године. Заједно смо провели више од пола века“, испричала је Марион за Дејли мејл.

„Попут човека којем ампутирају руку, а он и даље има осећај као да је рука ту, тако и ја осећам Харијево присуство стално, али разговарајући сам са собом међу празним зидовима можете само да почнете да преиспитујете сопствени здрав разум. Сада, уместо да сажаљевам саму себе, фокусирам се на све оно што осећам док сам у друштву своје породице. Кад останем сама, узмем неку занимљиву књигу с полице и удубим се у њене странице“, каже Бетон, која је и сама писац.

Сви у себи имамо моћ

„Одједном, самоћа постаје драгоцено време за размишљање, у позитивном смислу. Хвала Богу што сам способна то да учиним – да освестим самоћу у својој глави и не допустим да ме преузме. То је вештина која омогућава да ми живот буде испуњен и значајан, без обзира на то колико времена у дану проведем сама. Видите, ја одбијам да будем стереотип усамљене старице. Зашто и бих? Кад вратим своја сећања уназад, имала сам богат и занимљив живот, а ни сад се не осећам ништа другачије. Осећам се као 20-годишњакиња. Изгледам старије, али нисам због тога мање човек“, сматра Марион.

„Наравно, морам да прихватим чињеницу да сам већ у реду пред Божјим вратима. Изабрала сам и старачки дом у који планирам да одем кад дође време. Не желим никоме да будем терет осим професионалцима који су за то плаћени. Желим да задржим своје достојанство до краја, да ме моји вољени виде као особу каква јесам, а не као беспомоћно створење о којем треба да брину. Какве год биле околности, сматрам да сви ми имамо моћ у себи да превазиђемо усамљеност“, говори удовица.

Целог живота се припремала на ово

И док стручњаци свакодневно упозоравају како усамљеност има исте последице као пушење, ова старица каже да је боље да се сви једноставно и физички и емоционално припремимо на то и пригрлимо као нешто неизбежно.

„Ја сам срећна што имам своју породицу и пријатеље поред себе. Али мој син и његова жена су запослени људи и живе прилично далеко од мене, тако да не можемо да се виђамо сваког дана. Као удовица, морам да живим, једем и спавам сама. Откад је Хари умро у 89. години од последица пада, ја немам другог избора него да пригрлим своју усамљеност“, каже Бетон.

„Размишљам другачије од осталих жена можда зато што сам се за овај тренутак припремала целог живота. Силно сам се борила против негативе и усамљености још као млада жена и мајка. Једном сам морала да одем на подуже пословно путовање, без супруга. Усамљеност ми је тада одузела дах. Недељу дана сам само ишчекивала кад ћу се вратити кући. Тада сам одлучила да више никад нећу допустити да ми осећај усамљености одузима ужитке које живот пружа“, присећа се старица.

„То је нешто на чему треба радити. Попут зглобова и мишића којима је потребна вежба, тако и мозак захтева тренинг да се не осећате усамљено кад нема никога око вас. Као запослена мајка од 43 године, почела сам намерно да идем сама у шетњу, једем сама и не тражим ничију помоћ кад сам имала проблема. То сам чинила само зато што сам знала да ће доћи овај дан, јер ипак је мој муж био девет година старији од мене.

У међувремену сам идентификовала све активности које су ме испуњавале усамљеношћу. Занимљиво, гледање телевизије била је једна од њих. Читање, нарочито поезије, делује потпуно другачије. Након читања се увек осећам емоционално задовољном. Дружење с негативним људима такође ме је умарало и остављало осећај изолованости. Окружила сам се позитивним људима и почела да избегавам оне чији ме песимизам прождирао. Живот је дар с којим се моја генерација полако опрашта. Допустити усамљености да преузме контролу у било којем раздобљу живота равно је злочину“, закључује Марион.