Фото: Б.Марковић

Колико злобе и пакости у коментарима поводом обиљежавања Дана одбране сарајевско-романијске регије! Можда је најбоље игнорисати, али ипак одговарам на молбу многих који то траже од мене. Да ћутњом не пристанем да обична приземна пакост укаља чињенице.

Дакле, нападате људе који долазе зато што желе или зато што су именовани у званичне делегације. Не помињете оне ради којих се политички кољете, све те “велике фаце” који никада нису дошли. По томе је већи гријех доћи него игнорисати 1000 гробова. Годинама.

Не читате текст, него наслове, а јасно пише да сам изјавила да није поента да дођу медији и политичари, него да се омогући да дођу породице, јер поуздано знам да би дошло много људи, али нису у могућности и због тога апелујем да морају локалне заједнице, у мјестима гдје породице погинулих живе, да помогну у организацији превоза за њих. Ако има за Гучу, за излете, плакате и билборде, како нема за ово?

Али то не читате, немате кад од јаке воље да пљујете. Ја сам долазила и долазићу и са и без функције, и са и без камера, јер су ту спокој нашли и многи које сам лично познавала. И у име породица које не могу да дођу, из којих и нема ко да дође, или живе далеко.

Нема то везе са изборима. Лупате из чисте пакости, јер ја у овим изборима не учествујем, нисам кандидат. А и да јесам, болесно је по гробљима скупљати политичке поене. Ако бисте неки од вас, не значи да би сви. Па ви пљујте и даље, а славите оне који су могли, а никада нису нашли времена да дођу. А дужни су да искажу захвалност жртвама на којима се темељи држава у којој су неке битне фаце.

Да, борила сам се три године (а не три дана) да ово спомен-обиљежје добије статус од националног значаја, да државне институције преузму бригу о њему. Да статус добију и спомен-костурница на Вељинама и гробље Миљевићи. Да тиме и локалним моћницима наметнемо обавезу да буду на услузи породицама у мјестима у којима живе широм Српске и бар обезбиједе превоз, онда када одлуче да дођу. Је ли то гријех? Није нико за све ове године, а посланик мора да покушава. Ето, понеки и успије. Знају то и борци ове регије, знају и породице. А и остали, ко је хтио да зна. Можда сте навикли да не знате што вам не одговара или знате само оно што се “рекламира на сва звона”. И из фотеље коментаришете чекајући неке изборе и 50 марака за глас.

Борим се и да Мали Зејтинлик, манастир Соколица и Стари Брод уђу у програм обиласка школских екскурзија. Ко ће за ове жртве знати и ова мјеста обилазити, ако за њих не знају и будуће генерације? То нећете да знате.

Осим тога, припадници других народа обилазе своја стратишта, не о свом трошку, него организовано и помогнуто од институција, организација, донатора. Зар не може то тако и код нас? Изгледа све теже, док год се пљују они који уопште долазе и апелују на то, док год је очигледно боље не доћи и ћутати. Проблем је бити у званичној делегацији коју је неко одредио, а није проблем никада не доћи, запустити и гробље, и породице, и борце-саборце и њихову дјецу ? Проблем је апеловати на оне који имају буџет и могу, само када би хтјели, да финансирају и организују долазак онда када породице то желе. Без обзира на протоколе, камере, делегације.

Ви пљујте и даље, а ја ћу долазити кад год хоћу. Као и до сада. Званично у делегацији и по нечијој одлуци или незваницно са породицом и пријатељима. Неће ме спријечити вријеме у којем ђонови највише говоре о образу.

Осталима хвала на подршци, разумијевању и сјећању на времена када неки од нас, данашњих “функционера”, нису били у мишијим рупама или ван Српске, када су познавали многе од оних који су на овом светом мјесту нашли вјечни покој и нису их заборавили.

Хвала и нашем легендарном попу Жући на сјећању и дивним ријечима личне привржености које ме увијек и обрадују и растуже.