Пјесник и писац Мирослав Мика Антић /1932-1986/, „вјечити дјечак“ српске литературе, изузетан лиричар и инвентиван пјесник за најмлађе који је у пјесме унио колорит језика банаћанских сељака, умро је на данашњи дан 1986. године.
Мика Антић пише о ситницама које човјека окружују, а које он није у стању да примијети оптерећен свакодневицом.
Антић је у родном Мокрину похађао основну школу, гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије у Београду.
Живио је у Новом Саду. Прије него што је постао познат бавио се разним пословима – био је морнар, радио у луткарском позоришту… Осим писања бавио се и сликарством, журналистиком и филмом.
Био је и уредник листа „Ритам“ и „Дневник“ у Београду, те „Младог поколења“ у Новом Саду.
За 35 година стваралаштва објавио је више од 30 књига и радио на филмским пројектима „Свети пијесак“ и „Доручак с ђаволом“.
Написао је збирке пјесама: „Испричано за пролећа“, „Плаво небо“, „Рождество твоје“, „Псовке нежности“, „Гарави сокак“, „Концерт за 1001 бубањ“ и „Кикинда“. Познат је по пјесмама за дјецу: „Плави чуперак“, „Посљедња бајка“, „Насмејани свет“, „Шашава књига“, „Прва љубав“ и „Свашта умем“. Такође, написао је радио драме „Отужни марш“ и „Повечерје“.
