Фото: Нина Барјактаревић

Уочи празничног дана када многи дјечаци добијају име Петар или Павле, познат као Петровдан, од давнина обичај је код Срба да се пале лиле које се праве од младе коре брезе или трешње. Овај празник је везан углавном за младе и дјецу, а лиле се пале на мјестима гдје се народ окупља. Вече прије Петровдана лиле се пале како се не би заборавиле жртве хришћана који су бранећи своју вјеру прогоњени , мучени, везани за стабла дрвећа, натапани смолом и спаљивани.

У нашем селу обичај је био да се овај празник дочека са великом радошћу. Тада нас је било петоро унучади. Како је Петровдан падао у вријеме распуста, читаве черге дјеце окупиле би се у селу које се бар током тих дана претворило у праву малу варошицу. Чим би се сунце изборило са јутарњом росом, бака би нас послала у поље. Сатима бисмо брали цвијетове петроваца од ког смо правили вијенце. Те мале вијенце испреплетене од разног пољског цвијећа носили бисмо до колибе. Награда за овај труд био је јединствени бакин кајмак који би она вјештим рукама савијала у облик сарме. Свако је добијао своју порцију. Пет малих вијенаца красило би колибу до наредног Петровдана.

Одрасли су нам помагали да направимо лиле. Свако је имао неку тајну како да пламен дуже и јаче гори. То је био посебан дан када нисмо одлазили на спавање кад и кокошке. Крошња јабуке која је расла испод куће, а на коју је била окачена љуљашка била је прави рингишпил. На високу грану качили смо штипаљку, коју је онај ко је на реду морао да обори. Пошто сам имала непуних двадесет кила, често је то само мени полазило за руком.

Дјечија граја и пјесма одјекивала је шумом. Тад су се све шумске звијери склањале у скровишта, док смо до тог дана ми зазирали од њих. На околним брдима гдје су ватре горјеле и стапале се у даљини са сјајем звијезда на ведром небу, трајала је непрестана борба, чија ће се ватра посљедња предати. Прије спавања кроз мала окна прозора гледали смо како ватре горе као свици.

Ово вече пред Петровдан је облачно и тмурно. Мирис спаљене гуме пара ваздух, али и дивна сјећања на дане када је овај празник био најсвечанији догађај за једно дијете.

Бојана Марковић
Рођена 3. јула 1988. године у Сарајеву. Основну и средњу школу завршила у Сокоцу. Године 2015. дипломирала на Филозофском факултету на Палама, одсјек Журналистика, те стекла звање дипломирани новинар. Од 2016. године запослена као новинар у "Инфо центру" Соколац.