У времену пандемије из које сви очекују да настане економска криза, олако дијелити милионе није оно што раде одговорне власти. Тачно је да има појединаца из сазива прве Скупштине, људи који су обављали одговорне државне функције у Српској током њеног настанка и потом одбране, а да сада и не само сада веома тешко живе.
Посланици из општина које су припале Федерацији остали су као и многи грађани без свега и напустили су своја огњишта. Неки други су се борили са хашким оптужбама, трошећи и своје животе и своју имовину. Међутим они су тада као што би требали и сада дијелили судбину свог народа. Остали су, нису побјегли далеко, давали свој допринос свако колико је могао и како је знао.
Стварању Српске допринос су дали како политичари који су обликовали и изразили идеју, тако и грађани који су своје повјерење дали СДС-у, народном покрету који је преузео на себе да говори у име српског народа у БиХ. Републику Српску је одбранила Војска Републике Српске, која је издржала све недаће стварања и настајања.

Ствараоци су дакле хиљаде оних који леже у гробљима од Требиња до Новог Града. А једна хиљада у мом Сокоцу на Малом Зејтилнику два пута сахрањених мученика.
Замислите још немамо музеј, немамо документовано то страдање. Немамо централне споменике у многим мјестима. Немамо студије, институте, видео презентације и документарне филмове. Немамо ништа од онога што раде народи који поштују себе и своје жртве.
Дакле ми се нисмо одужили ни мртвим ствараоцима. Да би прешли на живе.
А живи борци живе тешко са мизерним додатком, који се не може поредити са онима које добијају они из противничких војски.
Ствараоци су и они који су током рата радили у радној обавези, пензионери који су активирани. Стотине хиљада мајки, жена и сестара, које су испраћале а потом чекале своје најмилије стрепећи за њихову и своју судбину.
Сви ови ствараоци треба да добију оно што им је ускраћено током стварања Републике Српске. Да се обештете, да се поштују и да се уважавају.
Па тек онда као друштво можемо да исплатимо и оно што траже појединци из асоцијације.
До тада ствараоци да покажу солидарност са војницима, инвалидима, са породицама погинулих, несталих, са логорашима.
Да схвате да су имали привилегију да одлучују током стварања. Да је боље да их историја памти као осниваче, прве посланике и функционере, а не као алаве „ствараоце”.