Фото: СРНА

Породица Зорановић у Озерковићима, код Сокоца, након 10 година ишчекивања, овог љета радује се због доласка воде у село, али и даље сваки други дан више од 300 литара млијека превози до прве сабирне станице у сусједно село Бјелосављевићи, удаљено шест километара.

Глава породице Миломир /53/, иако ратни војни инвалид, након укидања његове раније фирме “Романија”, није успио наћи посао на Сокоцу, па се вратио у родно село и већ 16 година бави се производњом млијека.

Сваког мјесеца, билећкој мљекари “Пађени” предаје у љетној сезони 4.500 литара млијека, а у зимској до 3.000.

Миломир каже да радости није било краја када је крајем маја пред њиховом кућом потекла вода из новог водовода “Озерковићи”.

До тада су, прича Зорановић за Срну, довозили воду цистерном капацитета 3.000 литара из сусједног села Павичићи, па чак и са Сокоца, удаљеног 12 километара.

-Дешавало се зими, када се температура спусти до 15 степени испод нуле, да из старог бунара на имању исцрпимо и по 100 кубика воде за мјесец и по дана да би могли функционисати- наводи Зорановић.

Фото: СРНА

Након што су “досањали десетогодишњи сан о доласку воде у село”, породици Зорановић је остао још један велики проблем – изградња бољег пута, од села Новосеоци до њихове куће, у дужини од три километра.

Због неколико километара лошег макадамског пута који од сусједног села води до његове куће, Миломир је приморан да сваки други дан, зими и љети, вози млијеко до прве сабирне станице у Бјелосављевићима, удаљеним шест километара, што му додатно повећава трошкове и отежава рад.Према његовим ријечима, за откупљивача млијека показала се као “слаба рачуница” да свакодневно долази лошим путем са три километра макадама до имања Зорановића у удаљене Озерковиће, па нема другог избора, већ да сам рјешава проблем.

-Од пољопривреде се може преживљавати, али живјети – не, у овим нашим посним планинским крајевима, гдје је све мање парцела које се могу обрађивати савременом механизацијом. Велика су одрицања јер читава породица ради на имању и недовољно заради- поручује Зорановић.

Да би обезбиједила пашу за своја грла, ова породица је 110 дунума своје земље у крашком подножју Романије претворила у пашњаке, а за обезбјеђивање зимске исхране узимају у закуп 80 дунума и косе ливаде у договору са пријатељима на Гласиначком пољу.

Да невоља буде већа, од посљедица ратних рана Миломир је у посљедњих 10 година имао четири мождана удара, па је његов рад, након опоравка, додатно отежан.

Зорановић је незадовољан односом државе према ратним војним инвалидима и пољопривредницима у руралним подручјима. Он сматра да би ресорна министарства требало да обезбиједе више подстицаја за мљекаре у планинским подручјима, гдје краве, због природне исхране на пашњацима, дају квалитетније млијеко без афлатоксина.

Зорановић оцјењује да је много теже производити млијеко у вишим предјелима са дугим и тешким зимама, те веома ниском температуром.

Пољопривреднике на Романији и Гласинцу, како каже, ове године је “издало сијено”, па се сточари прибојавају да неће имати довољно исхране за зиму и да ће остати без купаца за њихову стоку, са чим и данас кубуре.

На свом имању, Зорановићи имају 10 музних крава, неколико расних јуница, бика и коња, те тридесетак оваца.

Миломир Зорановић додаје да је у поступку набавке још једне расне краве, захваљујући пројекту који се реализује посредством мљекаре “Пађени”.

-Највише терета преузео је старији син Никола /29/, па је и регистрован као најмлађи власник пољопривредног газдинства на подручју општине- истиче Миломир.

На имању, сви чланови породице, осамдесетпетогодишња Миломирова мајка, затим сурпуга, два сина, снаха и кћерка, доприносе да се сради љетина и доврши изградња нове штале за 20 грла крупне стоке, коју раније нису успјели изградити због недостатка воде.

Некада је, подсјећа овај домаћин, само у овом дијелу села било седам кућа, у кругу од три километра, а данас живе само двије породице Зорановић.

Разлог за одлазак људи са села, Миломир види у недостаку путева и друге инфраструктуре потребне жа живот.

-Пут за моје село, би, по правилу, највише требало да одржава Шумско газдинство `Романија` јер врши сјечу шумских дрвних сортимената и ураво тим теретом при извозу додатно штети постојећем макадамском путу- тврди Зорановић.

Он напомиње да локална заједница помаже мјештанима сличних села у складу са својим могућностима, али да, како наводи, нема довољно средстава за све потребе становништва на великом руралном подручју општине Соколац.