На крају једног поља стајаше Љубав и Самоћа и проматраше млади заљубљени пар. Самоћа рече Љубави:

– Кладим се, да ћу их раставити.

Љубав узврати:

– Сачекај само мало! Дај ми шансу да провјерим само једну ствар код њих, а послије тога можеш да одеш код њих колико год хоћеш пута.

Самоћа се сложи са тим. А Љубав се приближи заљубљенима, додирну их, погледа их у очи и спази у њима сјај.

Врати се назад и рече Самоћи:

– Хајде, сада је ред на тебе!

– Не, – одговори Самоћа – Сада ништа не могу да направим, сада су њихова срца испуњена Љубављу. Доћи ћу мало касније.

Протече неко вријеме и Самоћа наврати покрај куће оног заљубљеног пара и видје младог оца и младу мајку са новорођеном бебом. Самоћа се била надала, да ће их до тада напустити љубав и нестрпљиво ишчекујући, прекорачи преко њиховог прага. Но погледавши им у очи, она видје само Захвалност.

Окрену се назад и рече:

– Доћи ћу касније…

Протече још доста времена и Самоћа се појави поново пред њиховим вратима и зачу дјечју вриску. Отац се тек вратио са посла уморан, а мајка је успављивала дјецу. Самоћа се опет понада, да ће овог пута моћи да их растави, јер како рече: ”Прошло је толико времена и Љубав и Захвалност би досад већ требали напустити њихова срца.” Но погледавши им у очи, она сада спази у њима Поштовање и Разумијевање.

– Доћи ћу касније, рече и овог пута и окрену се и оде.

Протече опет много времена. И Самоћа се, по обичају, још једном појави пред домом заљубљених. Примијети сада да су им дјеца већ била порасла. Сиједи отац је нешто објашњавао синовима, а мајка је припремала вечеру у кухињи. Загледавши им се у очи, Самоћа се још једном разочара, видјевши овај пут у њима Повјерење.

Протече највише времена од тада. И Самоћа још једном сврати у исти дом. Запазила је сада да унучад одлазе од куће, а да крај камина остаде сједити растужена и онемоћала старица. Самоћа је погледа и славодобитно рече:

– То је то, дошао је коначно и мој тренутак!

Хтједе затим да јој погледа у очи и да се увјери, но истог трена старица устаде и изађе из куће. Самоћа крену за њом. Ускоро, некада млада дјевојка, а сада стара жена, стиже до гробља и сједе поред једног гроба. Бјеше то гроб њеног супруга.

– Изгледа, да сам ипак закаснила – рече Самоћа. – Вријеме је довршило оно што је био мој задатак.

Тек тада се Самоћа загледа у расплакане очи старице, и у њима видје по први пут УСПОМЕНУ: Успомену на Љубав, Захвалност, Поштовање, Разумијевање и Повјерење.