Велики српски писац и сликар Ђура Јакшић /1838-1878/, који је преминуо на данашњи дан 1878. године, био је најизразитији представник романтизма у српској књижевности и један од најдаровитијих српских сликара 19. вијека.
Писао је родољубиве, сатиричне и социјалне лирске, те епске пјесме.
Сликарство је учио у Сегедину, Темишвару, Пешти, Великом Бечкереку /Зрењанину/, Бечу и Минхену. Потом је био учитељ у многим мјестима у Србији и предавао цртање у Крагујевцу, Пожаревцу и Јагодини.
Ђуру Јакшића његови савременици описивали су као страственог, маштовитог, са ватреним емоцијама, те бунтовног и слободољубивог.
Писао је романтичарске пјесме о слободи и стиховане лирске исповијести.
У самом врху српске романтичарске поезије су његове пјесме: „На Липару“, „Поноћ“, „Мила“, „Падајте, браћо“, „Отаџбина“, „Ја сам стена“ и „Ноћ у Горњаку“.
Ђура Јакшић написао је и драме у стиховима „Сеоба Србаља“, „Јелисавета, књегиња црногорска“ и „Станоје Главаш“, те око 40 приповједака.
Јакшић је био боем. Дане и ноћи проводио је у београдским кафанама. Упркос туберкулози, писао је и сликао.
Сахрањен је на старом Ташмајданском гробљу. Након што је 1886. године отворено Ново гробље у Београду, његови посмртни остаци пренесени су тамо.
Ђура Јакшић убраја се међу најзначајније српске пјеснике, приповједаче, сатиричаре и сликаре 19. вијека. Његова дјела су незаобилазан дио школских уџбеника и лектире у многим школама у Србији и региону.
