Фото: Wikipedia

Велики српски писац и сликар Ђура Јакшић /1838-1878/, који је преминуо на данашњи дан 1878. године, био је најизразитији представник романтизма у српској књижевности и један од најдаровитијих српских сликара 19. вијека.

Писао је родољубиве, сатиричне и социјалне лирске, те епске пјесме.

Сликарство је учио у Сегедину, Темишвару, Пешти, Великом Бечкереку /Зрењанину/, Бечу и Минхену. Потом је био учитељ у многим мјестима у Србији и предавао цртање у Крагујевцу, Пожаревцу и Јагодини.

Ђуру Јакшића његови савременици описивали су као страственог, маштовитог, са ватреним емоцијама, те бунтовног и слободољубивог.

Писао је романтичарске пјесме о слободи и стиховане лирске исповијести.

У самом врху српске романтичарске поезије су његове пјесме: “На Липару”, “Поноћ”, “Мила”, “Падајте, браћо”, “Отаџбина”, “Ја сам стена” и “Ноћ у Горњаку”.

Ђура Јакшић написао је и драме у стиховима “Сеоба Србаља”, “Јелисавета, књегиња црногорска” и “Станоје Главаш”, те око 40 приповједака.

Јакшић је био боем. Дане и ноћи проводио је у београдским кафанама. Упркос туберкулози, писао је и сликао.

Сахрањен је на старом Ташмајданском гробљу. Након што је 1886. године отворено Ново гробље у Београду, његови посмртни остаци пренесени су тамо.

Ђура Јакшић убраја се међу најзначајније српске пјеснике, приповједаче, сатиричаре и сликаре 19. вијека. Његова дјела су незаобилазан дио школских уџбеника и лектире у многим школама у Србији и региону.