Шта је вера без Цркве… Живот без исповести, умножавање страсти без покајања и благодати – кување у сопственом соку, каже јеромонах Роман.

Усамљенички пут

НА ВАШ ПОГЛЕД НА СВЕТ, НА СТВАРАЛАШТВО УТИЦАЛА СУ СНАЖНА СЕЋАЊА ИЗ ДЕТИЊСТВА И МЛАДОСТИ? ЖЕЛЕЛИ БИСМО ДА САЗНАМО МАЛО О ТОМ ВРЕМЕНУ КАДА НИСТЕ БИЛИ НИ МОНАХ НИ ПЕСНИК?

Јеромонах Роман: Веру сам имао од најранијег детињства али је у младости ојачала. Моја мајка је предавала у школи, а чим би дошла кући, узимала је скривени кофер, вадила из њега иконе и молила се. Када сам се разболео почела је да ми чита Јеванђеље. Било је на руском језику са прелепим илустрацијама. Из целог Јеванђеља запамтио сам Христа и Јуду. И душа се привила уз Христа – одмах, пошто још није знала за грех.

Но, шта је вера без Цркве… Живот без исповести, умножавање страсти без покајања и благодати – кување у сопственом соку. У студентско доба почео сам да тражим смисао живота ван црквених зидина. Коме год да сам се обратио у то време, моје прво питање је било: зашто ви живите? У потрази за одговором пожелео сам да прочитам Библију. Но, свештеник код кога сам дошао дао ми је само „Журнал Московске Патријаршије“…

Најтрагикомичније је било када сам дошао код професора философије и упитао га: „У чему је смисао људског постојања?“ А он је одговорио: „Престани да о томе мислиш. Живи као што живе биљке.“ То ме је убило. Јер, то је рекао човек који је био дужан да дâ одговор студенту зашто треба живети. Човек није биљка. Чак је и мачка изнад биљака. Испада да је могао и псећи живот да ми предложи.

Помислио сам: добро, нека буде… И почео да се бавим аритметиком: замислио сам вагу. На један тас сам ставио свој живот у времену, на други – вечни живот. Допустимо да овде проживим осамдесет година. Но, због лакшег рачунања, узмимо шездесет. Трећину живота спавамо – одузимамо двадесет. Како се ближимо старости почињу штаке, апотеке, болнице… Остаје свега двадесет продуктивних година, може ли то заменити вечност? Чак и ако у њој не би ничега било, ако би… И уопште, зашто се морамо радовати једном срећном трену, а онда умрети и постати ђубриво. Био добар или лош, нема разлике – јер ти си ђубриво. Поразио ме је тај закључак и следећа мисао је била: „Господе, помози! Сачувај ме од таквог језивог самоуништења, од пута у нигде“. Схватио сам да је немогуће водити живот без Бога и постати човек.

ТАДА ВАМ ЈЕ ДОШЛО И РЕШЕЊЕ: ОСТАВИТИ СВЕТ И ВЕЗАТИ СВОЈ ЖИВОТ ЗА ЦРКВУ?

Јеромонах Роман: Још док сам био ученик заволео сам Божју лепоту природе. Могао сам сатима да гледам брда, разливену Десну (река која протиче кроз европски део Русије и Украјину. Лева притока Дњепра, дугачка 1.130 км, прим. прев.), на звезде. Желео сам да живим тако да се од те лепоте никада не одвајам. И у претпоследњем разреду сам рекао да ћу отићи и уписати богословију. Али мајка ме је замолила: „Сине, дај да дођем до пензије…“ Јер, да сам ступио у богословију њу би једноставно избацили, отпустили са места учитеља.

Дошло је време да упишем факултет, филолошки факултет. Али „искра“ је остала, није ишчезла. Једном, већ сам био студент, некако сам доспео на „скаман“. То је „тачка“ место у степи: чобанска кућица у средини, а у кругу од 10-15 километара нема никога осим стада оваца. И тада, у осамљености, усред пољане изненада су се родили овакви стихови:

Я хочу стать схимником, высохшим скелетом,
Быть длинноволосым, типа чернеца,
И в озерной глади видеть не поэта,
А лицо бродяги-мудреца.
(Желим да постанем суви скелет – схимник,
Као црноризац: дуга коса, бледо лице,
Да се у језеру не огледа песник,
Него очи мудраца-скитнице.)
Препев: Александар Мирковић

Имао сам осамнаест или деветнаест година. Ништа нисам знао о животу у манастирима, ни где се они налазе. Тада се о томе није говорило, нико ништа није објашњавао – и одједном мисао о монаштву. То је био позив, Господ је куцао у моје срце. И ето, тај звук – глас Божји – зачуо се усред тишине и додирнуо ми душу.

Монаштво сам прихватио касније. Нисам могао да оставим мајку, сестра је радила на Северу. После факултета радио сам у разним местима, певао у домовима културе. Било је тренутака када су тобом сви задовољни и ти задовољан свима, но дајеш се а ништа не добијаш. Људи се разилазе, ти остајеш сам са апаратуром, почиње сусрет са самим собом. И одједном схваташ колико си бедан. Страшан моменат…. Осећао сам да се гушим, иако ме нико није сматрао ни туробним, ни тужним. У једном тренутку сам схватио: овако више не могу да живим. Мајка је тада већ била у пензији (касније је и она примила монашки постриг), и ја сам отишао у манастир.

КАО ПЕСНИК, КАО СТВАРАЛАЦ ФОРМИРАЛИ СТЕ СЕ У ВРЕМЕ КАДА СТЕ ВЕЋ ПОСТАЛИ ЈЕРОМОНАХ?

Јеромонах Роман: Имао сам ја и мирске стихове и песме. Прве свешчице још из детињства, затим сам у десетом разреду пуно писао. Биле су то приче, неколико новела, једна сатира… Све сам то уништио… И слава Богу. Јер, то је било стваралаштво нецрквеног човека – а шта је оно могло дати?

Још пре перестројке, осамдесетих година, носио сам своје збирке, прозу и поезију у Брјанску издавачку кућу. Решио сам да уђем у литературу заобилазним путем – не преко новина и журнала, већ као аутор књиге. Обећали су ми: погледаћемо, дођите за месец дана. И на следећем сусрету, са неким уважавањем ми говоре: издаћемо, само је потребна „локомотива“ – стихови о Лењину и партији. Јако сам желео да имам своју збирку, али, требало је направити компромис са савешћу… Ако бих испунио њихову молбу не знам какав бих постао. Носио бих ту збирчицу: погледајте, како сам велики! Онда бих издао другу збирку, трећу – а духовног разумевања нема. Само би сујета расла. Милост Божија што сам се бојао „фалширања“ – и Господ ме је сачувао тог пута.

Сећам се како сам још у манастиру открио једну од духовних књига – била је то „Невидљива борба“ Никодима Светогорца (св. Никодим Агиорит, прим. прев.). Био сам тако потресен, само што нисам заплакао. Читао сам и мислио: ево шта ми је било потребно у младости! А нас су на факултету хранили Бокачом и њему сличним „ремек делима“. Не желим да оцењујем своју поезију. Но, ако је поетска реч дирнула срца слушалаца или читалаца и довела их у храм Божји, – највиша предодређеност поезије је остварена. Онај који је окренут људима, а не Богу, још није изграђен као личност: он нема ослонац, јер ослонац је само један – Господ.

ВИШЕ ОД ДЕСЕТ ГОДИНА ЖИВИТЕ ПОТПУНО САМИ, У ПРАВОЈ ДИВЉИНИ, У СКИТУ. ДА ЛИ ЈЕ ТАМО ЛАКШЕ ЗА ПИСАЊЕ?

Јеромонах Роман: Из здравствених разлога сам напустио дужности и уз благослов архијереја и старца – отишао у скит Ветрово. У почетку због болести, а онда је тако остало. Тамо радим, сликам иконе, иако се не сматрам иконописцем, само учим. Мене је увек привлачило стапање у којем на другачији начин схваташ лепоту. Слушаш песму славуја, разбојнички звиждук чворака, крике ждралова. Не можеш да се надишеш мириса процвалих липа. Не престајеш да се дивиш лепоти белих љиљана. А како је прелепа заснежена шума! Природа слави Бога у свако доба. Процес стваралаштва је необјашњив. Читаш Псалтир и одједном видиш стих „тамна вода у облацима ваздушним?“ (Псалтир 17:12, прим. прев.)

Темна вода во облацех воздушных,
Черна вода моих прошедших дней.
(Тамна вода у облацима ваздушним,
Црна вода мојих прошлих дана.)

Постоје разна стања. Не пишем када ми се не пише. Зашто да будем занатлија? Ако у мени нешто зазвучи, трудим се да ту тему проширим, да је обликујем у стихове. Ако ништа не зазвучи, боље да одем и читам, да нешто чиним.

Док радим на стиховима, под руком држим старословенску Библију и Даљев речник. То је таква хармонија… Отворите речник и прочитајте, на пример, боја коња: вранац, шарац, кулаш… Колико заборављених речи! Учимо децу да ћурличу на страном језику а заборављају наш величанствени језик.

До сада сам објавио више од хиљаду песама. Но, већину њих не могу да рецитујем напамет. Једноставно не памтим – а зашто?… Дај Боже нама монасима да не заборавимо име Божје – то је најважније. А стихови – они су само пут ка Цркви. Схватате – пут, а не циљ сами за себе. Циљ је Христос.

ВАША ПОСЛЕДЊА ЗБИРКА, КОЈА ЈЕ ИЗАШЛА У МАЛОМ ТИРАЖУ ПРОШЛЕ ГОДИНЕ, САДРЖИ У СЕБИ МНОГО СВЕТОВНИХ, СТИХОВА О АКТУЕЛНИМ ТЕМАМА. И ЗОВЕ СЕ „УСАМЉЕНИЧКИ ПУТ“. ИЗГЛЕДА ДА СТЕ ВИ ЗАИСТА У МНОГОМЕ УСАМЉЕНИ. ЗАШТО ЈЕ ТАКО? ДА ЛИ ЈЕ ТО СУДБИНА „ПРОРОКА У СВОМ СЕЛУ“?

Јеромонах Роман: Пророк је онај који говори по Божјој вољи, и управо оно што Господ хоће да каже људима. А постоји просто и трезвен поглед на оно што се дешава. Ако видим да дете пузи ка врелој пегли, није потребно да будем пророк да бих „предсказао“ да ће се оно опећи. Ако видимо куда је све кренуло, брзином која се повећава – не морамо бити пророци да схватимо где ћемо доспети.

Понекад стихови долазе после молитве. То је као предах за душу пре него што поново урони у свет који је окружује. Некад пишем o текућим догађајима. Могуће да такве стихове не треба звати поезијом у пуном смислу те речи – тешко је поетским језиком говорити о нашој савремености. Али као патриота не могу да ћутим. Иако за то „добијам“ понекад – и с лева и с десна. Стихови који говоре о световном, нису свима прихватљиви. Имам необјављену књигу, зове се „Ратни стихови“. И још се није појавила издавачка кућа која је спремна да их објави. Сувише су ратнички, кажу. Но монах, хришћанин – ратник је Христов. Боли ме моја Отаџбина, боли ме мој народ – не пренемажем се, зато се и бавим овим темама.

Немогуће је свима угодити. Код Достојевског можемо наћи овакве речи: „Мој правац, за који не дају чинове“. Неко мора да говори без обзира на личности, чинове, не може да прави компромис са савешћу.