У тешким временима, временима ратним, рађала се Република Српска, а са њом и њен фудбал, са елементима по којима се препознаје државност. Један од тих елемената је Фудбалски куп Републике Српске. Рођен је у најтежим данима отаџбинског одбрамбеног рата, а гдје би друго него у Крајини, у њеном срцу, у Бањалуци. Фудбалски радници Српске, знајући да је током рата немогуће организовати првенство, одлучили су да организују такмичење за Куп наше републике.

Премијерно финале одиграно је 25.јуна 1994. године на Градском стадиону у Бањалуци. Тог историјског дана за фудбал у Српској, Бањалучани су били свједоци да је Козара из Градишке постала први побједник Купа наше републике. Оно што је вриједно сваког поштовања је чињеница да је једна млада република у најтежим данима имала снаге да организује такмичење за Куп и да је на старту било чак 111 клубова, а да су до завршнице стигли Козара из Градишке и Слога из Добоја.

У јеку рата, Бањалучани су за тренутак заборавили на страдања и у лијепом броју (5.000 гледалаца) дошли су на Градски стадион. Многи међу посјетиоцима дошли су на ову историјску свечаност директно са фронта, са првих линија! Видјели су динамичну утакмицу са доста прилика на обје стране, али голова није било, па се приступило извођењу пенала. Права драма започела је са „бијеле тачке”. Голмани Козаре (Скакић) и Слоге (Нарић) летјели су из једног у други угао, али је послије прве серије било 5 : 5! Драма је настављена ткао што су изведени пенали шесте серије. И опет без одлуке. Затим је дошла седма серија, која ће одлучити побједника, односно првог освајача Купа
Републике Српске. Фудбалер Козаре Вранић, који је у 60. минуту ушао у игру, био је сигуран са „бијеле тачке”, послао је лопту на једну, а голмана Нарића на другу страну. Козара је повела са 7 : 6. У том тренутку велики терет сручио се на голмана Козаре Скакића и халфа Слоге Зорана Петровића. Ко ће од њих двојице имати више присебности, ко ће бити успјешнији? На трибинама је камерна тишина. Оловне ноге халфа Петровића су некако дотрчале до лопте, услиједио је благ шут, голман Скакић је добро процијенио ситуацију, бацио се на праву страну и у истом тренутку ухватио је и лопту и – Куп! Козара је тријумфовала, славље на Градском стадиону, у букету радости су играчи, стручни штаб, руководство клуба, док навијачи на трибинама пјевају. Радост се пренијела на цијелу Градишку и даље.

По завршетку утакмице пехар побједнику предао је генерал-пуковник Милан Гверо. Капитен Козаре, Синиша Ђурић високо је подигао трофеј и тако је и он, али и сви његови саиграчи, ушао у историју. Остаће записано да је екипу до трофеја водио тренер Борче Средојевић, затим директор Тихомир Чолић, предсједник Здравко Видовић, али и сви чланови управе клуба. Ово историјско финале судио је Зоран Шумар, некада истакнути фудбалер Фамоса из Храснице и један од најбољих судија које је Република Српска имала.

Козара – Слога (Д) 0:0, (7:6)

Козара: Скакић, Вељић, Чугаљ, Косовић, Раца, Рајковић (С. Чолић), В. Чолић, Думоњић (Вранић), Ђурић, Благојевић, Кукавица.

Тренер: Борче Средојевић

Слога (Д): Нарић, Марковић (Рекановић), Пољашевић, Ерцег, Пешић, З. Петровић, Бјелановић, Јефтић, Радановић, А. Петровић, Марић.

Тренер: Раде Васиљевић

Играч утакмице: Драган Скакић (Козара)

Бањалука, 25. јун 1994. године