Да би ово лето дуже памтили потрудила се „госпођа“ политика. Њена превртљива нарав поново је на дневном реду за кафанским столовима и у канцеларијама, где се од тешких кућних обавеза одмарају нашминкане службенице. Извињавам се, наравно, онима, а има их, које ни на радном месту не могу предахнути.

Политика као судбина

Бучно се разговара, пада у ватру – једни су за Биљану, други за Радована. Падну и тешке речи, без потребе расте притисак, јер због тога ,,стара госпођа“ неће променити ништа у својој ћуди. И даље ће нас, хтели ми то или не, доводити у стање блаженства, еуфорије и инфрактних ситуација. Политика је као судбина. И у књигама великих мислилаца је то речено.

СФОР на сваком кораку, па и тамо где одавно није крочила људска нога. Узнемирала се и дивљач због ненаданих посета. Траже се места измишљених злочина. Још мало, како ми рече један оркајлија из далеког романијског села, мораћемо им трапаво отварати врата и пријављивати ритам брачних обавеза. Можда ће се и због импотенције ићи и пред пороту Хашког суда.

Све што смо даље од ратних страдања, мање је жучи према дезертерима. Стид нас, како народ каже, њиховог стида. Као да им се извињавамо што смо говорили о њиховом моралном посрнућу. А они, свесни наших слабости, подигли главе, поносно корачају соколачким улицама. Млађи за пет година година, намирисани, чуде се седим власима својих гимназијских другова.

Соколац живи

Соколац живи, упркос онима који су га оставили онда када је било најтеже. Смогао је снаге за узлете који нервирају издајице и оне друге, који су, и у време братства и јединства, име малог града изговарали са дозом мржње због мало гласнијег божићног славља. Тај грех нам нису могли да опросте. Коса им се усправљала при помену ,,помаже Бог“, а од нас су очекивали широк и искрен осмех када су изговарали ,,мерхаба“. Против те древне мржње мали град се бори изградњом за будућа времена. Умивене улице радују, паркови зову да свратите и што дуже останете. Граде се станови, спортска дворана, објекти за културу… Иде се у сусрет Српском Сарајеву, чији темељи ће, ако Бог да, почивати поред хумки оних што за њега живот дадоше, поред новог ,,Зејтинлика“ на Романији.

Истина, ратне недаће су још увек присутне, посебно код ,,дејтонских“ становника. Жељно очекују офанзивнију стамбену изградњу, посао у новоформираним предузећима, дан када ће се затворити капије Прихватног центра у Подроманији.

Нису спласнули јуриши на романијске шуме. Дрвокрадице не бирају средства, а бретне не смањују гас. Може се то приметити и по плаћању кафанских цехова мајстора задужених за приватну прераду једне црногорице.

Да ли ће новоформирана одељења полиције у месним заједницама засутавити лопове остаје да видимо и доживимо.

Трговина је и даље на првом месту када је реч о брзој заради. Покретне продавнице у главној улици чекају налог за иселење и прелазак на један локалитет. Многи страхују од конкуренције у том будућем трговачком камп-насељу.

У Занатском центру, који никако да добије име кафански, власници кафића се утркују ко ће посетиоце успешније привући неком новином што дође из великих градова. Тенде, сунцобрани, завесе и итисони најмодернијих нијанси појачавају жеђ пивопија и осмех власника који се, неретко, наљуте ако свог редовног госта примете у другој кафани. Па, не могу они сами да одлучују где ће свој новац да троше!

Култура и спорт

У култури су присутни охрабрујући помаци. Млади музичари се сврстали у три рок-групе. То се до сада никад није десило. И културно-уметничко друштво ће да почне игру. Млади, амбициозни и ентузијазмом наоружани културни посленици Петог корпуса наше војске непрекидно су на сцени. Великим делом због њих и домаћина који могу и желе да их следе, у граду има догађаја са којима се лакше носе поратне невоље. И спорт отвара видике и показује да, колико год наваљивало сивило свакодневнице, има места за радовање без кога се не може ни размишљати о будућим временима.