Уважени суграђани,

Као одговоран човјек и начелник у служби грађана, желим да вам овим путем одговорим на питања која су у име дијела грађана наше општине поставили моји политички противници на својим интернет страницама.

Сматрам да сви становници наше општине имају право и прилику да бирају и да буду бирани како на локалним тако и на општим изборима. То су демократске тековине које су на нашим просторима заживјеле захваљујући политичкој борби Српске демократске странке.

9. Основана ратне 1992. године, Војна болница Генералштаба Војске Републике Српске, окупљала је нејеминентније љекаре избјегле из Сарајева.

Формирана са циљем лијечења рањеника Војске Републике Српске, али и болесних грађана, имала је огроман значај, не само за Соколац, него и цијелу регију.

Болница је расформирана 2001.године, када је СДС била најјача, а господин Милован Бјелица, један од најутицајнијих чланова Главног одбора ове странке.

Одлазећи начелник Општине није учинио ништа како би се болница пререгистровала и служила у цивилне сврхе, односно остала у Сокоцу!

Данашње питање гласи:

Због чега је поменута болница распуштена у вријеме када сте Ви били један од најутицајнијих људи у држави и зашто нисте учинили ништа да се ова здравствена установа сачува у Сокоцу?

Болница Соколац је на почетку рата развијена као санитетска јединица под ознаком 37. санитетског одреда. То је, према правилима ЈНА, била ратна јединица коју је кадровски и опремом требало да обезбјеђује Војна болница у Сарајеву.

Ова болница почела је рад у априлу 1992. године у новоизграђеном и неусељеном објекту судске психијатрије на Сокоцу. Капацитет болнице био је око 200 болесничких кревета, а за потребе хирургије посебно су адаптиране просторије и опремљене комплетима за операционе сале ратних болница. Почетак рада обезбиједила је хируршка екипа љекара и другог особља из Војне болнице Сарајево, којом је руководио пуковник др Драгољуб Лазаревић, начелник хируршког одјељења Војне болнице. Прве интервенције у тој болници биле су извршене већ 6. априла 1992. године. Са формирањем ВРС, наредбом команданта Главног штаба ВРС од 16. јуна 1992. године, ова болница преименована је у Војну болницу Главног Штаба ВРС са сједиштем у Сокоцу. Основни задатак болнице био је лијечење болесних грађана и рањеника Војске РС.

Др Томислав Таушан (1940-2018)

За управника Војне болнице Соколац поставњен је прим. др Томислав Таушан, до 10. маја 1992. године управник Војне болнице Сарајево, који је био и најзаслужнији за формирање и ове болнице и болнице “Коран”. У болници је током цијелог рата за потребе тешких и ургентних стања (углавном неурохируршки болесници) била организована транспортна служба са хеликоптером.

Од почетка рата априла 1992. до 31. децембра 1995. године извршено је 17.620 оперативних захвата, те извршен велики број других интервенција и лијечења, специјалистичких прегледа и сл.

Од самог почетка рада болнице, априла 1992. године, до 31. децембра 1995., у болници је стационирано лијечење десетине хиљада цивила свих узраста и занимања, као и велики број војника и рањеника ВРС.

Народна скупштина Републике Српске усвојила је 1997. године Стратегију развоја здравства у РС. Са мјерама за реконструкцију цијелог здравственог система, усвојена је нова мрежа здравствених установа. Закон који је усвојен исте године, а због преласка на нови систем породичне медицине, није више предвиђао да Војска РС има одвојене стациониране здравствене установе.

Ипак, инерцијом и због великог интереса становништва и потреба за стационираном здравственом заштитом, болница је у смањеном капацитету наставила рад све до 2001. године.

На крају, изузетно је важно нагласити значај ове болнице не само за Војску РС, него још више за околно становништво.

О том значају болнице али и проблемима са којима се суочавала писао је покојни Бранко Гајевић у тадашњем СИН-у. Па тако он каже: „Шта је болница у Подроманији током рата значила, првенствено рањеницима, али и народу овог краја, добро је познато. С друге стране непрекидно се суочавала са великим проблемима – кадровским, материјалним и бројним другим, а посебно недостатком опреме, санитетског материјала и лијекова. Да су проблеми достигли кулминацију, па чак и угрозили опстанак болнице, показали су састанци који су недавно одржани уз присуство представника Главног штаба ВРС и општина Соколац, Рогатица, Олово и Српско Горажде. Као ургентно наметнуло се питање обезбјеђења финансијских средстава за најнужније потребе, како би био омогућен даљи рад болнице, прије него што се изнађу трајни извори финансирања. Присутни представници општина били су једнодушни у ставу да се не смије дозволити да рад ове здравствене установе дође у питање, те да она и након рата треба да остане овдје и да буде на услузи овом народу.

Закључено је да све општине, чије становништво користи услуге болнице, учествују и у њеном финансирању, а не да то као до сада чини само општина Соколац. Однос општина овог региона према болници мора се, дакле, мијењати. Поменутим састанцима, на примјер, нису присуствовали представници општина Хан Пијесак и Вишеград, мада су били позвани. Биће неопходно да се, у погледу учешћа у финансирању, прецизно одреди и општина Пале, као и општине Српског Сарајева, чијим су становницима такође пружане здравствене услуге. Иначе, може се десити, да се услуге за оне који не плаћају сведу само на хитне случајеве. То љекари и остало медицинско особље не жели, али могу бити присиљени да и то чине.”

Дакле финансирање је кључно, уз инаћење да се остави онај предзнак „војна” у називу што странци нису дозвољавали.

Други фактори су и сада присутни, видимо их у потреби да у рату грађене институције однесу из Сокоца, да се канцеларија за пољопривреду ,,однесе” у Источно Ново Сарајево. Да Основни суд разводњавају до нестанка, да Шуме Републике Српске постепено односе.

Но о стварима о којима се мало или нимало не зна, обично се најлакше и најбрже и говори, посебно у жељи да се испадне паметан. Управо је тако и са овим коментаром у форми питања.

Наводи се да сам тада био један од најутицајнијих људи у држави а да нисам учинио ништа да болница остане. Међутим нису рекли шта сам све учинио да та болница настане.

Обиљежавање 21. године од оснивања болнице Главног штаба ”Војске Републике Српске”

Општина Соколац је 1991. године санирала тај недовршени објекат, извршени су радови попут оправке крова, олука и адаптације просторија. Територијална одбрана је из магацина у Батулама извукла све оно неопходно за једну медицинску установу.

Набављени су лијекови и медицински апарати захваљујући директору Галенике др Велемиру Бранковићу.

Већини медицинског и другог особља смо понудили стамбена рјешења, откуп станарских права, или плацеве, дозволе и грађевински материјал.

Љекари су углавном били запослени у Војсци СР Југославије, због тога нису остали на нашем подручју након завршетка ратних збивања.

Знају то љекари, медицинско особље, војници, али и мало старији Сокочани. Као што знају колико је ту било посла и борбе, знају колико би волио да је та болница и данас ту.

Данас је на том мјесту Завод за форензичку психијатрију, онако како је и планирано прије рата.

На нама је да направимо брзи пут да што прије стижемо у болницу Србија. Да свака болница има хеликоптер за превоз хитних случајева. Као и да Влада Републике Српске реновира и модернизује све домове здравља.