Пуних 17 година након насилне акције СФОР-а на Палама изведене у ноћи између 31. марта и 1. априла 2004. године и бруталног премлаћивања свештеника Јеремије Старовлаха и његовог сина Александра, који је од тада стоодстотни инвалид, нико за то није одговарао.

Случај породице Старовлах, која ни од Европског суда за људска права у Стразбуру није добила правду, само је један од оних који су показали да грађани БиХ живе у држави која не штити њихова основна људска права и по којој маскирани војници западних земаља под плаштом припадника међународних мировних снага, а под стварним покровитељством и командом НАТО пакта, могу некажњено да вршљају и убијају невине људе.

Парафразирајући познату изјаву са почетка политичке каријере бившег српског лидера Слободана Милошевића о чијим посљедњим данима на слободи се ових дана емитује серија “Породица” која гласи “нико не сме да вас бије”, онда се двије и по деценије некажњеног понашања припадника међународних мировних снага на простору БиХ могу сажети у реченицу “СФОР има право да вас бије”.

Бањалучки адвокат Миљкан Пуцар, који је заступао породицу Старовлах пред домаћим судовима као и пред судом у Стразбуру, објашњава да је према Дејтонском мировном споразуму припадницима мировних снага које су у првим послијератним годинама носиле назив ИФОР да би касније биле преименоване у СФОР, дат имунитет и да то није спорно, али истиче да су предвиђени и принципи како ће плаћати штету коју начине.

– Они имају имунитет од кривичног гоњења, али не и од накнаде штете. У Техничком споразуму између БиХ и СФОР-а предвиђено је постојање Комисије за накнаду штете која треба да рјешава све предмете те врсте. Проблем је што су они платили готово сву штету које су направили, од аутомобила и других уништених ствари па до нематеријалне штете учесницима саобраћајних незгода у којима су учествовали СФОР-овци, само нису хтјели да плате породици Старовлах, као ни породици Абазовић из Рогатице – каже Пуцар за “Глас плус”.

Он додаје да су случајеви ове двије поменуте породице из правног угла готово идентични, истичући да су идентично и окончани када је ријеч о (не)одговорности и некажњавању оних који су брутално претукли његове клијенте и убили Раду Абазовић.

– Ти људи су нападнути без икаквог повода и разлога. Старовласи су наплатили неку штету, али од БиХ, а не од СФОР-а и оних који су директно одговорни за брутално премлаћивање и за то што су момка од 29 година (Александра Старовлаха оп. а.) начинили стоодстотним инвалидом. Том момку никаква новчана накнада не може надокнадити оно што му је урађено, али Абазовићи нису наплатили никакву одштету, чак ни од БиХ – каже Пуцар.

Технички споразум

Међутим, пресуда Суда БиХ према којој је породици Старовлах исплаћена материјална штета односи се на изгубљене зараде, трошкове лијечења, душевни бол и непружање хитне медицинске помоћи, док је исти суд одбацио њихов тужбени захтјев против БиХ зато што је дала имунитет припадницима међународних мировних снага. У првом поступку, који је окончан у корист породице Старовлах, за суд није била спорна чињеница да су припадници НАТО-а у саставу СФОР-а Јеремији и Александру Старовлаху тврдим предметима, механичким оруђем и дијеловима људског тијела нанијели тешке тјелесне повреде опасне по живот које су оставиле тешке и трајне посљедице по здравље, а њиховој супрузи и мајци Виторки јак душевни бол. Суд је закључио да је БиХ одговорна за то, јер је као држава својим грађанима гарант за остваривање највишег нивоа међународно признатих права и основних слобода.

Према оцјени другостепеног судског вијећа, БиХ је потписивањем Споразума о статусу заштитних снага УН закљученог са УН и каснијим анексом – Техничким споразумом од 23. децембра 1995. године дала привилегије и имунитет припадницима НАТО снага у погледу надлежности за покретање и вођење кривичних и прекршајних поступака за дјела која евентуално почине припадници тих снага. Чланом 3. споразума предвиђено је да ће особље које ужива привилегије и имунитет у оквиру споразума, поштовати законе БиХ док су они у складу са задацима/мандатом и суздржаваће се од активности које нису у складу са природом операције.

Миљкан Пуцар каже да је тражено од земаља чији војници су учествовали у тој акцији да их процесуирају, али сви су одговорили да је БиХ дала имунитет и да се против њихових војника не може водити доказни поступак.

Он додаје да му је то потврдио бивши помоћник министра правде Републике Српске Никола Ковачевић који је био члан Арбитражног суда који је другостепено одлучивао о одлукама Комисије за накнаду штете чије постојање је предвиђено Техничким споразумом из 1995. године.

– Он ми је рекао да представници СФОР-а не само да нису хтјели да донесу одлуку о случају Старовлах, већ нису хтјели о томе уопште да расправљају. Када постави то питање, они устану и оду. То је вјероватно зато што су били свјесни да су користили прекомјерну силу – каже Пуцар.

Никола Ковачевић потврђује све Пуцареве наводе и објашњава да су у Комисији за накнаду штете била по два представника ентитета и два “мировњака”, истичући да је било предвиђено да ако комисија не донесе једногласну одлуку она иде на Арбитражни суд чија одлука је обавезујућа.

– Ја сам био члан Арбитражног суда, али случај Старовлах никада није дошао до нас, нити је био пред Комисијом за жалбе која у првом степену одлучује о захтјевима за накнаду штете. Један дрипац који је био правник СФОР-а рекао је да је он донио неопозиву и коначну одлуку да се одбије захтјев породице Старовлах и да је оно што је учинио СФОР, радио у оквиру свог мандата и да нема основа да то иде ни на Комисију, ни на арбитражу. То је нечувено, јер је то исто као када би секретар неког суда одбацио нечију тужбу или тужбени захтјев зато што он сматра да то није у надлежности суда. То је ван памети – каже Ковачевић додајући да се исто десило и са захтјевом породице Абазовић.

Истражна комисија

Према његовим ријечима, послије тога је преко Министарства правде РС упућен допис Савјету министара БиХ, односно Министарству иностраних послова, јер постоји одредба која каже да ако се нешто не ријеши на арбитражи, да се онда иде дипломатским путем.

– Из МИП-а сам добио штуру информацију да није успјело да се случај ријеши дипломатским путем, али и данас сматрам да је епилог такав зато што наши људи у заједничким институцијама једноставно нису били заинтересовани за то да те ствари истјерамо на чистац – каже Ковачевић.

Он додаје да је према Техничком споразуму, захтјев породице Старовлах морао доћи пред Комисију за жалбе, а потом пред Арбитражни суд, истичући да је на тај начин ријешено много одлука и да су стране земље чији су војници наносили штету исплатиле одштете по захтјевима оштећених страна.

О случају Старовлах расправљао је и Представнички дом Парламента БиХ који је двије недјеље након бруталног премлаћивања чланова ове породице формирао Истражну комисију. Њен извјештај у којем је наведено да су Старовласи повријеђени “дејством тупог предмета, тешког механичког оруђа и дијеловима тијела”, Представнички дом је усвојио у јулу 2004. године, али то је једино што је породица Старовлах имала од тога.

– Тражили смо изјашњења УН-а, СФОР-а, НАТО-а и од свих смо добијали одговоре да немају обавезу правдати своје поступке. Вјерујем дубоко да су морали схватити своју погрешку да су истукли невине људе, а онда их одвели до Тузле хеликоптером у коматозном стању, иако су двије болнице на два-три километра одатле. Нисам љекар, али из животне праксе знам да то није био добар потез. Возити људе хеликоптером у таквом бесвјесном стању, па их онда оставити у ходнику болнице као “Н.Н.” лица, да би породица тек у поподневним сатима сазнала гдје су њихови чланови, мислим да је то са аспекта хуманости и људскости недопустиво, исто као и тврдње да се може у приземљу експлодирати, а човјек на спрату настрадати – рекао је посланик ХДЗ-а БиХ Иво Миро Јовић који је био на челу комисије, представљајући њен извјештај.

Међутим, званични став СФОР-а о акцији на Палама до данас је тај да су чланови породице Старовлах настрадали од детонације приликом упада припадника СФОР-а у Парохијски дом на Палама, а не “дејством тупог предмета, тешког механичког оруђа и дијеловима тијела”, како се наводи и у извјештају Истражне комисије и у каснијим пресудама Суда БиХ. Оправдање за акцију су пронашли у тврдњи да је изведена на основу чврстих дојава да се ту налази хашки бјегунац Радован Караџић. А колико је дојава била чврста потврдио је тадашњи високи представник у БиХ Педи Ешдаун који је акцију СФОР-а правдао тврдњом да се она базирала на тексту “Дневног аваза” објављеном неколико дана раније у којем је наведено да је Јеремија Старовлах изјавио да је дужност сваког свештеника да чува Караџића.

Поред Старовлаха, без правде, али и без било какве одштете због “мировњака” остала је породица Абазовић из села Бјелогорци код Рогатице. Припадници мировних снага сада већ под називом ЕУФОР, али у суштини и даље под командом НАТО-а, 5. јануара 2005. године на кућном прагу су убили Раду Абазовић, а тешко ранили њеног тада малољетног сина Драгољуба и супруга Драгомира. Нико није одговарао за убиство и тешка рањавања, иако се испоставило да су тражили сасвим другу особу, али не само да нису признали да су погријешили, већ су убиство правдали тврдњом да су пуцали у самоодбрани, иако је установљено да Рада Абазовић није уопште пуцала, јер на њеним рукама нису пронађене барутне честице. Поред тога, лагали су и да је Драгомир сам себи пуцао у главу.

Убиство у Угљевику

Прије ова два случаја СФОР-овци су у марту 1999. године некажњено убили Крсту Мићића Кићу. Према ријечима тадашњег конобара у угљевичкој пицерији “Континентал”, који није желио да му објављујемо име, Мићић је убијен након ситног кошкања са четворицом СФОР-оваца из америчког контингента.

– СФОР-овци су често долазили у “Континентал”. Тог дана је у локал ушло неколико мјештана, а један од њих је имао палицу. Пришли су СФОР-овцима, преврнули им пиће и рекли им да су непожељни. Они су устали и изашли напоље, а за њима је кренуо Кићо који је био голорук. Док су тројица СФОР-оваца ишли према џипу, један се окренуо, клекнуо и са два метка из пиштоља пуцао у Кићу. Наши људи су одмах прискочили да му помогну, али док је стигла хитна помоћ, он је подлегао, а СФОР-овци су побјегли – каже наш саговорник.

Он каже да је могло да прође без кошкања, али истиче да нема никаквог оправдања за убиство.

– Колико ја знам, нико никада није одговарао за то убиство – каже наш саговорник.

Поред некажњених убистава и бруталног премлаћивања, припадници мировних снага никада нису одговарали за неоснована хапшења и незаконито држање у притвору појединих званичника. Међу њима је и актуелни начелник Сокоца Милован Цицко Бјелица кога су СФОР-овци у мају 2004. године практично киднаповали и одвезли на непознату локацију. Касније се испоставило да је два мјесеца држан у контејнеру у бази СФОР-а у Тузли, гдје је изложен нехуманом поступању под оптужбом да је члан мреже подршке тадашњем хашком бјегунцу Радовану Караџићу. Бјелица се нерадо присјећа тог периода и каже да је након пуштања добио напад жучи и да је завршио на ВМА у Београду, гдје су у исто вријеме на опоравку били и Јеремија и Александар Старовлах.

Оперисао сам жуч, а урађене су ми и претраге да се види да ли сам трован док су ме држали у притвору. На срећу, то није установљено, али врло брзо након што сам пуштен са лијечења, крајем августа те године, поново су ме ухапсили и тада сам још мјесец дана провео у контејнеру у Тузли – каже Бјелица за “Глас Српске”.

Он додаје да је поднио тужбу против БиХ због кршења људских права која се налази пред Европским судом за људска права у Стразбуру.

– Колико сам упознат, све остале тужбе су одбачене. Нисам претјерано велик оптимиста у погледу тога да ће моја тужба бити уважена и да ћу добити одштету због хапшења и малтретирања – закључује Бјелица.

Пензија

Својеврсну сатисфакцију породици Старовлах, због бруталног премлаћивања од стране СФОР-а, дала је Влада Републике Српске на чијем челу је тада био Милорад Додик. Влада РС је 1. априла 2009. године донијела одлуку да се Александру Старовлаху, који је остао стоодстотни инвалид, додијели изузетна пензија како би му био олакшан живот и обезбијеђена неопходна рехабилитација.

Тужбе у Италији

Прије више од десет година поднесене су тужбе у земљама чији су војници учествовали у акцији против Старовлаха, али све земље су одговориле да њихови војници имају имунитет и да против њих неће бити вођен поступак.

Међутим, Никола Ковачевић подсјећа да се тренутно у Италији воде спорови у којима њихови војници који су учествовали у мисији КФОР-а на Косову и Метохији подносе тужбе против Италије зато што су обољели од посљедица бомбардовања.

– Суд у Италији је већ донио неколико пресуда у корист тих војника – каже Ковачевић.

Цицков лаптоп

Милован Цицко Бјелица открио је за “Глас Српске” један интересантан детаљ из периода када је био на сталној мети СФОР-а.

– Приликом једног од претреса однијели су лаптоп који сам добио неколико дана прије тога. Лаптоп је био нов и они су изгледа сматрали да ми служи само за комуникацију са Радованом Караџићем. Пошто нису пронашли никакве податке, тражили су да им кажем ко је тако стручно “почистио” компјутер. Нису вјеровали да га никада нисам упалио – каже Бјелица.