Поштовани суграђани, драга браћо и сестре,

Сви знамо за ону народну изреку „сто села, сто обичаја“.

Један наш обичај о којем желим данас са вама да подијелим нека размишљања и приједлог, везан је за испраћање покојника и наше ношење вијенаца, ракије, шећера и кафе на изјаву саучешћа.

У другим крајевима и областима у нашој ближој и даљој околини, ови обичаји су нешто другачији. Па тако у Србији породици преминулог се или на сахрани или за четрдесет дана, даје новац, онако „уз кафу“, да се лакше обави сахрана и све што уз њу иде. Нешто слично су почели и у многим мјестима у Републици Српској, док су други то радили од давнина.

У неким дијеловима наше општине то се тако већ ради, рецимо у Барама и још неким селима. Поједини наши суграђани донијели су тај обичај из мјеста из којих су дошли. А сви смо били на некој сахрани гдје се тако радило.

Ми у Сокоцу се и даље већински држимо оног устаљеног и на саучешће идемо са флашом пића, најчешће ракије.

Чини ми се да се ми водимо једном другом народном изреком: „боље да пропадне село, него обичај“.

И заиста, села нам пропадају, а обичаји остају.

Неки обичаји су преживјели тест времена, јер су се показали добри и исправни. Други су опет мијењани или кориговани у духу времена, од стране самог живота.

Рецимо, некада се за свадбе спремало рухо, млада је купована или отимана, а данас је сви дарују.

Вријеме је дакле измјенило ове обичаје и данас када су људи срећни и весели, јер се жене и удају или јер су добили дјецу, породица, родбина, комшије и пријатељи их дарују како би им помогли у даљем животу.

С друге стране, ми и даље када неко напусти овај свијет, када је његова породица унесрећена и тужна, своје саучешће у њиховом болу изражавамо шећером у коцки, кафом и алкохолом.

Некако нам промиче да живот оних који остају након покојника, није стао, те да поред бола збох губитка вољених многи морају да мисле и брину о трошковима сахране, који нису мали.

Многе породице тако оду и у дугове, желећи да испрате вољену особу онако како доликује. Опоравак онда траје куд и камо дуже.

Због оваквих ствари, било би разумно да и ми као браћа из Србије и поједина у Српској, почнемо да на сахранама дајемо симболичне прилоге или на сахрани или за четрдесет дана, умјесто овога што сада радимо, или уз ово што сада радимо. Како ко може и сматра да је исправно.

Неке сугестије у овом правцу су ми упућивали поједини добронамјерни суграђани, желећи да на неки начин заједно помогнемо свим породицама суоченим са губитком вољених особа.

У времену пандемије са којом смо суочени ево већ више од годину дана, када су нас бројни суграђани напустили, било је тешко и сахранити вољену особу због мјера и ограничења. Трошкови лијечења су велики, лијекови су скупи, скупи су и витамини, а рачуни већине нас су највећи у апотекама.

Све ово су додатни разлози да о овој идеји и приједлогу добро размислимо. Да се посавјетујемо сви са нашим свештеницима, да размислимо о начину на који овај обичај мало измјенити, водећи рачуна да и они који немају новца, на сахрану не иду посрамљени и празних руку. О овоме треба да размисли и да се пронађу модели, можда неке кутије на улазу у гробље или нешто слично…

Драга браћо и сестре, мислим да треба да сачувамо село, а ако ће мала измјена овог нашег обичаја допринијети томе, а многи сматрају да хоће, онда олакшајмо животе оних који тугују за својим најмилијим, као што олакшавамо онима који су срећни и весели дарујући их у весељу.

Начелник општине Соколац
Милован Бјелица