„Детињство из пакла није детињство у којем мама и тата не живе заједно, детињство из пакла је оно у којем мама и тата живе заједно, али се не подносе:“
Не пожелите развод никад.
Растава је пораз. Пораз наде, пораз труда, одустајање од неке особе коју си пре тако волео.
Али растава је понекад нужна. Одлука бораца. Бораца за свој бољи живот. За бољи живот своје деце.
Не размишљам о растави, ни у једном делу мозга, али неки догађаји око мене навели су ме да напишем овај чланак. Желим дати подршку свима који су несрећни у браку, поготово женама.
Дете сам растављених родитеља. Прекасно растављених родитеља. Одрасла као католкиња у малом месту на острву, моја је мама виђала само читаве породице. Зато се годинама борила да одржи у животу свој брак у којем је било нас двоје деце.
Причала је са свештеницима, говорили су јој да издржи, иако је већ било знакова насиља. Нећу о томе какво је насиље било посреди, само ћу вам рећи да психичко насиље често боли пуно више од физичког. Невидљиво је, па вам не верују. Модрица се види, увреда и понижавање не.
Сећам се, био је крај лета након мог првог разреда основне, годину дана откад сам почела да муцам јер сам видела један призор маме и тате који ме престравио. Живели смо тад у Сплиту. Вратила сам се кући након дугог лета на острву код баке и деке, ушла у стан и било је необично тихо.
Тата више не живи с нама, тихо је рекла мама и сагела се да ме утеши. Хвала богу, рекла сам.
Људи моји, ја се сећам осећања олакшања, а имала сам само 7 година. Осетила сам да је мами лакше. Тата је према мени увек био добар, била сам његова мезимица, али осетила сам олакшање.
Јер живот у кући где се двоје одраслих видно не слажу, а камоли нешто горе, јесте најгоре одрастање. Детињство из пакла није детињство у којем мама и тата не живе заједно, детињство из пакла је оно у којем мама и тата живе заједно, али се не подносе. Или један од њих не подноси оног другог.
Није лепо бити дете растављених родитеља. Тата фали. Или мама фали. Тужно је то за дете. Али живети тако да пред очима детета газите жену или мужа, да их понижавате, да им говорите којекакве ствари, вичете, лупате ормарима и вратима још је тужније.
Одгајате тако још једну генерацију која ће кад одрасте викати и лупати. Јер дете мисли да је то нормално, учи обрасце и не зна како да их прекине.
Моја мама је успела да се разведе. Смогла је снаге да каже „не“ том животу, оговарањима у селу и каже „да“ бољем животу за себе и своју децу.
Одрасла сам срећна само због маме. Створила је наш свет пун љубави и тихих тонова, свет пун разумевања за грешке. Данас кад сам и сама мама, видим колико нас је штитила и жао ми је што је умрла да јој сад не могу рећи још једном Хвала ти мама за све.
Највише јој хвала јер ми је показала да људи сами бирају своју срећу и да њихове одлуке кроје и туђе животе. Научила ме да не треба толерисати лоше односе, да жена треба да има свој новац и слободу да каже не.
Растављена мајка није јадна жена. Она је храбра жена. Жена борац. Жена која изнова креће. Поштујте је, уместо да их оговарате. Треба имати снаге напустити лоше навике.
За вас који лоше говорите о растављеним женама имам једну басну с поруком:
Лисица и грожђе
Гладна лија, тражећи себи хране, виде винову лозу, па под лозом стане. Огледа је, има ли на њој рода, да јој гладној слатке хране пода.
Има грожђа, баш красна. Само да се и убрати може. Али се лоза око бреста вије, па је тешко до њега доћи. Тешке бриге лисицу сад муче.
Она мисли мîсли свакојаке; скочила би, да имаде краке. Полетела би, да имаде крила. Млатила би, да имаде руке; али их нема, па сад ето тешке муке.
Види лија да се грожђа неће дочепати, против срца грожђу се насмеје и рече: “Брала бих те, али си кисело, а ја берем само грожђе зрело!
Лако је мрзети оно што не можемо имати. У овом случају снагу да оставимо лош брак.
Је ли ваш брак толико лош да морате учинити све да вам се туђи учини још горим, па да вама буде лакше?
