Некад су у мојем завичају, у Фараси, говорили: “Ако имаш неки посао немој га остављати за сутра. Ако имаш добро јело остави га за сутра, могао би, можда, доћи неки гост.” Данас размишљају овако: “Оставимо посао, можда ће сутра неко доћи да нам помогне. А јело .које имамо – поједимо га вечерас!” Већина људи данас се окреће око себе самих. Само на себе мисле. Претпоставимо да пада киша. Да буде провала, облака. Да видите, већина вас ће се узнемирити и почети да брине нпр. о простртом вешу којег треба склонити, То, свакако, није зло, али нико неће ићи даље. Веш иако покисне, опет ће се осушити. Али, мисли ли неко на људе који су тог тренутка напољу, у невољи? Сажалите ли се на њих и да ли се помолите за.њих? Или, кад севају муње, питање је да ли се пет-шест душа сети земљорадника на њиви, или оних који имају стаклене баште?

Човек не мисли на другог човека, не излази из себе него се окреће само око себе. Али кад се окреће око самог себе онда себе има за једини центар, а не Христа. Налази се ван осовине која је Христос. Да би неко мислио на другога треба претходно да његов ум буде у Христу. Тек тада ће он мислити на ближњег, а потом и на животиње и на сву природу. Тек са Христом постаје отворен за поруке које Бог шаље, и само тада може помоћи другом. Ако његов ум није у Христу и његово срце није у подвигу, онда он неће волети Христа, а још мање ће волети ближњег, животиње и биљке. Овако како смо настројени нећемо успоставити однос са природом и околином. Ако нека птица испадне из гнезда онда ћете је нахранити, а ако не испадне нећете је се сетити. Ја гледам птице: кажем “треба сиротице да их нахраним”; и бацим им мало мрвица, а оставим им и воде. Видим болесне гране на дрвету и одмах их сечем да не би заразиле цело дрво. Или негде лупају врата, или прозор, мој ум је одмах тамо. Заборавићу на себе, чак и ако ми је нешто потребно, и гледаћу да се не разбију та врата, тај прозор, да не беде какве штете. Успут мислим и на себе – мислим на своје спасење. Јер ако неко саосећа са створењима и мисли на њих утолико ће више мислити на њиховог Творца! Ако човек тако не поступа, како ће се усагласити са Богом?

А затим, кад излазите напоље Погледајте мало око себе. Може неко из непажње или из злобе – молим се да нико не почини никакво зло – да баци нешто запаљиво и изазове пожар; зато увек бар баците поглед. И та пажња припада духовном животу јер такав поглед (брига) јесте дело љубави. Ја погледам горе-доле кад излазим из келије, погледам на кров да видим осећа ли се мирис паљевине. Друга је Ствар ако имаш толико вере да молитвом угасиш пожар. У супротном, мораш својим деловањем да угасиш пожар. Или, када чујем пуцање, обратим пажњу да видим шта је: пуца ли неко? Или су можда војне вежбе? Да није експлозија? Мој ум зачас лети онамо, измолим једну бројаницу. Онај ко из љубави према другом запостави себе, такав ће пребивати у љубави Божијој и љубави свих људи.

Али данашње поколење је поколење равнодушности. Већина су само за параду! Немој случајно да им кажеш, ако се нешто догоди, да притекну у помоћ. А ни параде више не желе! Некада су људи ишли на параде, слушали корачнице и маршеве и због тога били узбуђени. Сада не доживљавају ништа. Постоји нека равнодушност код нас Грка. Наравно, и други народи су у сличној ситуацији јер немају идеале. Видиш, Грци имају много недостатака, али имају и један дар од Бога, усрдност и јунаштво.