Српска православна црква и верници сутра обиљежавају један од највећих хришћанских празника Вазнесење Господње.

Спасовдан је велики и значајан хришћански празник, а некада су га такође славили муслимани и католици.

Пада увијек у шести четвртак по Васкрсу. Један је од 12 великих празника и осам Христових празника.

Поштован је веома и у предхришћанском времену, а традиционално је изузетно цијењен и поштован у доба цара Душана. Сматра се да није случајно што је чувени Душанов законик обнародован 1349. на Спасовдан, а на исти празник и допуњен 1354. године.

На Спасовдан се не ради никакав тежак посао јер је велики празник који према вјеровању може да спаси кућу од невоље, а дјецу од болести.

Према народном предању на спасовдан се спасио Бог од рђавих људи и вазнео се на небо, а остала је и прича да је Бог побјегао на небо од злих и неваљалих људи, пише Курир.

Од давнина је Спасовдан прољећни празник сточара и земљорадника. Сматра се веома срећним варовним даном када све ваља започињати и зато се зове још Спасовље.

Обичаји на Спасовдан

Прије зоре на Спасовдан крстоноше походе записе, освјештана стабла, најчешће храстове или неке воћке, махом дивље крушке, носећи барјаке и крст, а народ стиже под стабло записа китећи га венцима цвијећа и дарујући разним ђаконијама.

Те литије се приређују ради напретка љетине и бољег берићета. Крстоноше иду у круг око записа, молећи се и пјевајући док поп чинодејствује, а раније је понегде био обичај да свештеник у проврћено стабло ставља запис да “чува село од црва”.

На Спасовдан се не ради да гром не бије, а у лесковачком крају вјерују да треба избјегавати рад да не дође на човјека “лошотиња” и да инсекти не опустоше њиве.

Посебно је био раширен обичај да се на Спасовдан по њивама, забранима, торовима, кошницама, баштама побадају крстови од љесквине (закршћавање љетине), ако то није учињено на Ђурђевдан. Побадан је и љесков штап и расјецан на врху, у висини груди, а у расек је стављен краћи прут и тако прављен крст којим може да се види са свих страна.

У неким крајевима био је обичај да се од осушеног свињског брава сачува вилица и на Спасовдан поједе да им “сва свиња убудуће буде слаткорана” односно да им прија све оно што “по гори попасу и из корита полочу”.

Кости од оглодане вилице се не раздвајају него се са све зубима окаче у пчелињаку да би пчеле у ројевима напредовале.

Тако се у неким крајевима рано ишло у јагоде и на Спасовдан се изјутра не једе ништа док се не окусе јагоде. Негде је, пак, био обичај да кад се први пут од годишњих плодова и намирница окуси о Спасовдану (млеко, месо, воће).

Понегдје се чак и вјеровало да не ваља окусити ново воће ако су неком деца умирала док најприје не раздијеле сиротињи од тог новог воћа за душу своје дјеце, јер ће, у противном, на оном свијету дјеца остати без тог оброка и гришће своје прсте умјесто оброка, говорећи да су им га родитељи појели.

Био је и обичај да се на Спасовдан прије сунца купа у ријеци или мору. Вјерници до Спасовдана не пију млеко од муже у тој години па је ово прво кушање млека пропраћено низом обичаја ради повећања млијечности и бољег скорупа, уз прскање млеком и заливање водом за врат, да би било млијека као воде.

У неким селима око Пожеге на посуду с водом, у којој су и многе разне траве, стављана је дебела церова кора, која се пробуши и кроз њу проциједи мало млека, да се хвата кајмак дебео као церова кора.

На Спасовдан, вјеровало се у Шумадији, у зору се могу видјети вампири.

Овај празник је слава града Београда, а у многим мјестима у Србији је и завјетина – празник цијелог насеља.

Одакле назив Спасовдан

Према хришћанском веровању Христос је васкрсењем показао да је јачи од смрти и 40 дана касније његови су се ученици налазили за трпезом.

Тог дана им се Христос поново јавио и рекао:

– Идите по свијету и проповиједајте Јеванђеље сваком створењу. Ко повјерује и крсти се биће спасен, а ко не повјерује биће осуђен.

Тако су могли пренијети Христову веру у свијет и тиме људе спасавати у вјери – одатле назив Спасовдан.