Генерација соколачких матураната, која је школовање завршила 1991. године обиљежила је јуче 30 година матуре. Ријеч је о посљедњој предратној генерацији, из које су многи младићи након матурске вечери задужили војничку униформу и отишли на одслужење војног рока. Потом су сви ступили у одбрану Републике Српске а неки се са ратишта нису живи вратили.
Сва дружења поменуте генерације увијек почињу сјећањем на погинуле школске другове. Једна од ученица Свјетлана Ђурђић је за „Инфо радио“ испричала да умјесто школског часа, обиљежавање годишњице матуре почиње обиласком гробова оних чији је живот прерано прекинут.
– Посјетили смо њихова вјечна почивалишта и присјетили се лијепих тренутака које смо проводили заједно. На споменицима, они су лијепи, млади, насмијани и увијек ће остати такви, јер су то заправо само дјеца. Њихова имена су: Александар Вучетић, Драгослав Марић, Млађен Витомир, Мирослав Путник, Жељко Ђуровић и Драган Пајић. Они су наши другови, који су се преко ноћи винули у дивове, то су наши вјечни хероји и увијек ћемо их се сјећати – нагласила је Ђурђићева.
Свјетлана је соколачка пјесникиња, а својим друговима који су погинули у протеклом рату посветила је пјесму „Осам бијелих божура“.
– Поред мојих шест школских другова, пјесма је посвећена и двојици младића са којима смо се ми дружили а који су нас такође прерано напустили, имали су само по деветнаест година а то су: Александар Јоловић и Недељко Нинковић. Ја сам једноставно морала да их поменем у стиховима, за које желим да и мене надживе. Ко год буде читао пјесму „Осам бијелих божура“ желим да се заинтересује ко су ти божури и да се они вјечно помињу. Јер, када нас не буде, иза њих ће остати траг, а то је наша Република Српска. Моји другови су учествовали у њеном стварању и ја сам бескрајно поносна на њих. Мој понос је једнак мојој боли што они нису ту, али сазнање да знам хероје је за нашу генерацију велико, јер они су били најмлађи борци – истакла је емотивно Свјетлана.
У вечерњим часовима, окупили су се у оближњем ресторану гдје су имали лијепо дружење уз добру музику и сусрет са неким људима први пут након тридесет година. Када говори о својој генерацији, Свјетлана каже да их најбоље може описати пјесма „Моји су другови“ од групе Бајага и Инструктори.
– Стварно су бисери расути по цијелом свијету, али оно што је најважније да су апсолутно сви постали добри људи. Славље које смо имали није прошло без њиховог учешћа, иако нису били физички присутни, учествовали су финансијски, а ми смо се трудили током вечери да им путем друштвених мрежа прослиједимо дио атмосфере – појаснила је Свјетлана и додала:
– Организатор окупљања био је Милош Јанковић, он нас је преко вајбер групе окупио, гдје смо се ми повезивали и није нам требало много времена за договор. Захваљујем њему и свима који су учествовали у организацији да прославимо наших 30 година матуре, али и 40 година пријатељства и познанства. Изузетно емотивно, лијепо, весело је било и ја бих жељела да сљедеће окупљање не буде тек за десет година – закључила је Ђурђићева.
Обиљежавање 30 година матуре била је прилика за евоцирање школских успомена, јер ипак су у младости вољели исте ствари и заједно ковали планове за будућност.
Осам бијелих божура
Док гледам у слике,
у лица насмијана,
дјеца озарена,
безбрижна и раздрагана,
готово несношљиво немирна.
У даљине загледана
невина,
као бијели божури под небом,
након киша.
И ту слику тама прекрива.
Јаук сваку радост прекида.
Од силне туге и земља се отвара
и један по један божур сакрива.
Прије неголи је зора сванула
у црну таму их овила, однијела
себи их узела,
из њедара отела,
ко најдраже сјеме
у себе зарила.
Осам бијелих божура
без пупољка и плода,
без коријена.
Ко осам бијелих галебова
без крила и без пера.
Разносе вјетрови планина по мраку,
непознатим друмовима.
А нема их.
Не долазе.
Само кукњава не јењава.
Године пролазе
а туга бескрајна.
Ми остарисмо од суза и плакања
а њихова лица
још млада и насмијана.
И таква ће и остати.
Гдје ли је сад тај тобџибаша,
који се на зло закле изнова,
храбар,
само преко ороза?
Душа му је изгорела до бездана,
руке крваве од бијелих божура,
док се тог јутра са својом дјецом опрашт’о.
Да погледам ту звијер без лица,
у очне му јаме пуне гробова.
Хладног погледа.
Гласа без дрхтаја.
И да га упитам:
”Зашто?”
