О одлукама које се не доносе у парламенту већ се намећу декретима писали су многи. Бројни су коментари и на посљедњу одлуку Валентина Инцка. Мој став о наметањима је одавно свима познат и јасан. Ми морамо сами да доносимо одлуке. Законодавство мора да буде аутентични израз народа који живе на овим просторима.

Сви они који се радују неком наметању и туторству су политички незрели. Некако је тужно када се деси да читав један народ представљају незрели људи, људи који нису у стању да самостално владају собом, а из тога ни земљом за коју тврде да је њихова.

Како можемо да идемо напријед и да радимо на интеграцијама у Европску унију када смо протекторат дијела великих сила?

Као неко ко је лично искусио та назови овлаштења сваки пут се изнова узбурка све у мени када чујем ријечи „одлука високог представника”. То говори да и даље нисмо спремни да разговарамо и договарамо се, да правимо компромисе и тражимо рјешења.

Тешко је онда у таквим околностима радити, причати о темама које живот грађана чине бољим и квалитетнијим. Просто, стално нас враћају у неку нестабилност и гребу по једва зараслим ранама.

Наметање не може да донесе стабилност, неће донијети толеранцију, нити помирење.