„Са нешто мање од 700.000 становника, Црна Гора је најмања од балканских државица, и када се појави у вестима то често није добар знак. Тако је било и прошлог викенда, када су слике насилних нереда у бившој престоници Црне Горе Цетињу привукле пажњу“ пише Франкфуртер алгемајне цајтунг.

Позадина насиља било је устоличење новог митрополита Српске православне цркве против чега су демонстрирали љути људи с образложењем да СПЦ негира право црногорске државе на постојање, пише аутор текста констатујући да се од тада могу чути два тумачења насиља.

„Према једном, иза тога стоји црногорски председник Мило Ђукановић, који годинама промовише црногорску националну свест која је одваја од Србије. То је један од разлога због којег је председнику државе било право да церемонију Српске цркве засене ружне слике“.

У тексту се подсећа да се „под Ђукановићевим вођством, Црна Гора 2006. одвојила од Србије – упркос колебљивом отпору ЕУ и њеног тадашњег комесара за спољну политику Хавијера Солане. За разлику од случаја Косова, независност Црне Горе међународно је призната, укључујући и Русију. Међутим, Москва није била одушевљена када је Ђукановић 2017. повео своју земљу ка чланству у НАТО. Ђукановићев пројекат стварања државе био је одувек споран, чак и у самој Црној Гори. Скоро трећина становништва себе и даље дефинише као припаднике српства одбијајући независности сопствене државе.“

Према другом тумачењу, које се такође често чује, „за ескалацију је крива нова црногорска Влада која је непријатељски настројена према председнику и делом је пријатељска према Београду. Наводи се да Влада подрива црногорску државност тако што се превише ослања на Београд.“

„Носилац идентитета“

Немачки лист преноси мишљење политиколога Флоријана Бибера, шефа Центра за студије југоисточне Европе Универзитета у Грацу који каже: „Ескалација је резултат тензија између Ђукановића и Српске православне цркве које постоје последње две године“.

У тексту се подсећа да су „Ђукановић и његова Демократска партија социјалиста крајем 2019. донели закон који би, под одређеним условима, требало да омогући национализацију имовине СПЦ у Црној Гори. Закон је изазвао масовне протесте, а уједињена опозиција је успела на парламентарним изборима у августу 2020. освоји већину против Ђукановићевих социјалиста, који су владали три деценије.“

Српска православна црква у закону није видела само опасност од губитка своје имовине у Црној Гори, „већ и да буде маргинализована или потпуно потиснута у корист независне Црногорске православне цркве“, објашњава Бибер.

„Ђукановић заиста систематски промовише јачање независне црногорске цркве“, оцењује се у чланку и даље наводи: „Иако то још није ваљано доказано, постоје и индиције да је планирана експропријација имала за циљ и да се неки посебно вредни црквени поседи на приморју учине доступним инвеститорима из арапског света, а за развој великих туристичких пројеката. Међутим, ако је таквих планова било, нова Влада их је осујетила, јер је променила закон – пораз за Ђукановића.“

Професор Бибер напомиње да Ђукановић покушава да се позиционира као „једини бранитељ црногорске државности и да промовише развој и консолидацију црногорске нације која је потпуно одвојена од српског идентитета“. Међутим, то има поларизујући ефекат, „с обзиром на то да црногорски идентитет деценијама карактерише амбивалентан однос према српском идентитету“. СПЦ је једини преостали „носилац идентитета“ који окупља вец́ину Црногораца и Срба у Црној Гори.

Инструментализација историје

Чак и многи верници у Црној Гори који се дефинитивно залажу за независност своје земље, настављају да подржавају СПЦ по црквеним питањима, чак и ако она има „веома негативан став“ према пројекту изградње црногорске нације, наглашава Бибер.

„То је типично за Црну Гору“, описује франкфуртски лист, „слика је двосмислена, а обрасци идентитета замагљени. До 1920. у Црној Гори је постојала независна православна црква, која је након стварања Југославије интегрисана у Српску православну цркву.“

У тексту се напомиње да је „православна црква у Црној Гори још 1918. пристала на интеграцију у заједничку Српску православну цркву. Православна црква у Црној Гори пре 1918. године, попут државе, није себе доживљавала као институцију независне црногорске нације, вец́ је себе сматрала делом шире српске нације, мада увек, наравно, узимајући у обзир историјску независност Црне Горе.“

На крају, аутор закључује: „Због тога је погрешно данашње концепте нације пројектовати на институције и цркву Црне Горе од пре више од 100 година. Оне који провоцирају ескалацију то наравно не спречава да инструментализују историју.“

Порука Зелених

У прегледу штампе бележимо у реакцију Томаса Вајца, политичара аустријских Зелених, посланика у Европском парламенту и копредседавајућег Европске партије Зелени који је дао изјаву за аустријску агенцију АПА:

„Црна Гора је демократска и европска земља. Актуелни догађаји показују да то није лак пут за Црну Гору и да сви – Влада, институције, грађанке и грађани – морају да имају улогу у очувању мира. Најоштрије осуђујем све облике насиља и политичку инструментализацију религије. Преданост Црне Горе модерном, демократском, мултиконфесионалном и мултиетничком друштву могла би, за разлику од других балканских држава, да осигура мир и релативни просперитет. Моја подршка иде онима који желе да то одрже и ојачају.“