Било је то тих година нашег детињства… Зиме су тада, у то време, заиста биле зиме, дубоки снегови и леденице спуштале су се до прозора, иза којих се назирала светлост живота. Док се небо китило светлошћу небеских кандила, баке и мајке су месиле хлеб за сутра.
Мирис печеног хлеба ширио се сокацима а у топлим собама, одвијао се устаљен начин живота. Тих далеких година, постојала је само једна телевизија на којој је, важнија од свих, била временска прогноза. Након временске прогнозе, после Дневника, планирао се сутрашњи посао и одлазило на починак.
Неки би остали крај екрана да још мало уживају са звездама оног времена-Чкаљом, Мијом, Гутом а можда би им се и посрећило да разгале душу са Лепом, Цунетом, Тозовцем.
Можда данас, са правом кажу, да беше некада боље и да село није више оно што је било некада. Верујем да истина није далеко од тога. Не због прохујалих година, потрошених живота и свега што се у међувремену са селом и њеним житељима дешавало.
Села су опустела.
Жамор се, претварио у шапат. Пуно је и сопствене и туђе туге у свима нама. Погнути су сељаци, данас, под теретом страха од онога што је било, што јесте и још више од онога што би могло бити. Неизвесност опстанка, преживљавања, разара човека као најгора болест. Прича се и мање и тише. Утихнула је и тамбура.
А, ипак, иако напуштена, нагрижена, урушена, одолевају времену. Није све неповратно изгубљено. Не може нам традиција, вера, историја, отићи залуд. Зов мириса печеног хлеба живи и данас у свакоме од нас.
Пробали смо у граду ново, модерно, савремено и шта смо добили – усамљеност, неизвесност, патњу.
Не можемо призвати дубоке снегове, леденице, ондашње временске прогнозе и јунаке оног доба, али, можемо бити покретачи нечег лепог. Можемо одмах, сада, позвати наше баке, рођаке које дуго нисмо чули, пријатеље из основне школе које дуго нисмо видели. Посетити их и оживети мирисе детињства. Оживети подсећање на време које и данас, снажније него икада, доказује и учи нас, да може другачије, лепше, искреније, честитије, мирније и боље, много боље.
Зато, гласам за повратак на село.
За повратак на напуштена огњишта, за жамор, смех, грају, за хармонику и тамбуру, за свадбе, рођења и крштења, за Крсни колач и Крсну Славу…
