У животу се прослављавају разни јубилеји. Најбољи су ипак они којим се обиљежавају позни рођендани. Такав је ових дана, уз Васкршње дане, јер је рођен 24. априла и потрефило се да је тог датума ове године Васкрс, 90-ти по реду, на иницијативу синова Зорана и Слободана и кћерке Зоране, прославио Рајко Самардфжић из Сељана код Рогатице, чија је тренутна адреса Дом за старија лица „Сунце“ у Рогатици.
Тим поводом Чика Рајко, који је у десету деценију живота ушао у доброј физичкој кондицији и здравственом стању, рече:
Чудне су људске судбине. Мој примјер за то је најбољи. Рођен сам 24. априла 1932. и цијели живот сам се борио, радио све и свашта и на крају у позним годинама дођох у ситуацију да се сам о себи не могу да бринем и треба ми туђа помоћ. Нашао сам је овдје, у Дому стараца, гдје сам дошао добре воље и могу казати да нисам погријешио.
Овдје имам све што треба једном старијем човјеку. Пазе ме као што добра дјеца пазе своје родитеље иако се ми у годинама које и саме носе нервозу, знамо понекад пренаглити, разбјеснити и наљутити. Ови у Дому, од руководства до сестара и осталогф особља, вјероватно што су добри људи и ради професионалне орјентације, разумију нас старе и зато смо код њих увијек у праву, казује чика Рајко подсјећајући да се нашао у Дому јер га је послије пуних 67 година заједничког живота „напустила“ и отишла на онај свијет његова животна сапутница Ковиљка (Спајић).
Остао сам, прича чика Рајко, сам у пуној новој кући коју смо заједно градили и кућили толико година. Сада се питам – шта ће ми кућа кад сам остао сам? Већ скоро двије године и кућа самује. Истина, дођу ми синови Зоран и Слободан и кћерка Зорана из Србије. Дођу, видимо се и опет морају назад а ја опет остах сам. С њима, који су ме увијек звали, по старе дане нисам могао поћи. Доста су им њихове породице, одговорни послови и бројне обавезе.
Разумјели су ме и финансијски подржали да дођм овдје у Дом гдје су углавном старија лица, дједови и баке. Међусобно се разумијемо и враћамо сјећања на вријеме кад смо били млади, кад смо и шта радили, женили се и удавали.
Ја сам пензију зарадио градећи и одржавајући путеве. На почетку као обичан путар на одржавању макадама од Сарајева, преко Романије, Сјемећа, до Рудог и садашње границе са Србијом, али и долином Дрине и на Тјентишту и цијелом Горњем подрињу. Млад и амбициозан, положим возачки испит и примим полутретно возило за превоз радника и материјала и тако 29 година, односно до пензионисања 1987. године у „Сарајево путевима“ на подручју источног дијела тадашње БиХ.
За мој живот, може се рећи, додаје чика Рајко, да је дуг, а Бога ми, по много чему трновит. И јесте, јер око мене су доста млађи. Моје генерације нема. Отишли су тамо одакле се не враћа. Међу њима је и моја животна сапутница Ковиљка са којом сам провео највећи дио живота, дијелили добро и зло. Нема ни већине мојих другара и познаника, моје „раје“ са којом сам, Бога ми, знао уз пиће и зору дочекати. Оставили су ме да тражим нове пријатеље. Нашао сам их овдје у Дому стараца и окупио на овој мојој малој свечаности. И хвала им што су дошли. Није то славље као некад у млађа времена, али добро је. Имамо бар „чашицу“ лијепог разговора и сјећања на „некад било“.
СТОПАМА СТРИЦА ТОДОРА (ЕРЕ)
У мом случају тога је на претек. Ја ипак до краја живота нећу заборавити да сам као дјечак случајно избјегао познати усташки покољ Срба у Старом Броду и Милошевићима на Дрини недалеко од Вишеграда у прољеће 1942. Добро се сјећам и да ми је од самозапаљивања пред мојом кућом у Сељанима својевремено изгорио путарски „тамић“ пун различитог материјала вриједности више милиона тадашњих динара. То је за мене било према „мртвој глави“ и све док посебна комисија из прдузећа није утврдила да ја ту нисам ништа допридинио свашта сам преживљавао. Тешко ми је било и прошле године када ме је „ухватила“ корона. Помислио сам – оде и Рајко за својом Ковиљком. Али, Богу хвала, није се то десило и ево ме још на ногама. Истина, осјећам посљедице, посебно у грудима. Ипак, добро је. Корона ме није дотукла на почетку, неће ваљда ни на крају пандемије, рече чика Рајко који смара да иде стопама стрица Тодра (Ере) који је умро у 93-ћој години.
