Старих заната је све мање, изумиру полако а и те како су потребни, поготово на данашње време када народ нема довољно новца да купи, на пример, нове ципеле, него мора да поправља старе. Исто тако је и са кројачима, неки пут је јефтиније сашити одећу него купити нову.

Један од изузетака је наш суграђанин, рођени Крагујевчанин Драгослав Јеремић, који поред тога што се бави поправком обуће има и један необичан занат, а то је крпљење поцепаних фудбалских лопти. То није нимало лак посао, специфичан је и по томе што то ради једини у граду, а свега пар људи то ради и на подручју Србије. Драгослав је завршио занатску школу у некадашњем ШУП-у. У то време било је много више смерова са занатима, али он је изабрао трогодишњи обућарски. Данас у тој школи нема више смерова са старим занатима, а баш су потребни. Затекли смо га у малој радњи баш када је припремао једну лопту за крпљење.

„Крао” занат од мајстор Дулета

Имам велику породицу, једанаесторо одрасле деце и 12 унучића. Некада давно, када су се деца једно за другим рађала, радио сам у државној ортопедији и ту сам стекао пензију са четрдесет година стажа. Није могло да се преживи од једне плате, па сам одлучио да се бавим и приватним послом и на пола радног стажа одлучио сам да на четири сата рада отворим обућарску радњу. Требало је платити рачуне, нахранити, обући, обути и ишколовати толику децу. Сви су израсли у добре људе. Тројицу синова сам обучио да наставе мој занат кад ја више не будем могао да крпим обућу и лопте, још мало, сада ми је 75 година, а могу још да радим, каже обућар Драгослав.

Оженио се 1970. године и као прво дете добио ћерку, а први син му се родио 1991. Иако је породица била велика, Драгослав је имао право за прво троје, а после и за четврто дете на дечји додатак. Тешко се живело и уместо да се награди породица са толиком децом, он је морао да се сналази сам, на свој начин и са својих десет прстију.

Лопте је почео да крпи 1968. године, кад се вратио из војске, али пошто није знао финесе, одлазио је код тада познатог мајстор Дулета који је једини у Крагујевцу крпио лопте, да „украде” занат. Носио му је своје лопте на крпљење и гледао како он то ради и ушива, упијао сваки потез искусног мајстора и све врло брзо схватио. Млад и вољан да научи све детаље заната брзо је учио сваки покрет мајстор Дулета. Лопта се крпи истовремено са две игле и два конца, прво унутрашња па после спољашња.

Ни сам не зна колико је за оволике године закрпио лопти, али каже да није испод 18.000. Да ли би тиме могао да се напуни један цели фудбалски стадион? Кожне лопте се цепају, шутирају јако, игра се и по мокром терену, зато и врло брзо пуцају по шавовима и једини лек је добро је закрпити да буде као нова.

Најезда продаје по кинеским радњама није му смањила посао, јер сви знају шта је квалитетна лопта. Најбоље су оне водоотпорне, али су и најскупље. Пуцају и оне, јако се шутира, па мора да пукне. Боље добро закрпљена, него нова плаћена пар хиљада динара, која ће ионако мало да траје.

Порез као за „велику радњу”

Драгославу не доносе само деца да им крпи лопте, већ то раде и локални фудбалски тимови, знају да ће после проласка кроз Драгослављеве руке да буду као нове.

Не жалим се на посао, хвала Богу те га има, али зашто стари занати, не само обућарски, нису ослобођени плаћања пореза и других намета, зна се да овај посао не доноси неку велику зараду. Дневно могу да пазарим хиљаду до хиљади и по динара, али треба платити репроматеријал, специјални конац који није јефтин, скуп је и лепак…Сви ми, старе занатлије имамо проблема са администрацијом, траже нам да имамо књиговође, а шта ће нам за овај посао? Нико више не цени нити води рачуна о старим занатима, нажалост, падају у заборав, а изједначавају нас са великим радњама које имају велике промете и намећу нам исте обавезе као и њима, што није у реду, вајка се Драгослав.

Локал у коме ради је мали, затрпан старом обућом за поправку. Имао је среће да локал после двадесет година закупа откупи, тако да је већ дуго „свој на своме”.

Каже да посао није ни лак, јер је некада лакше направити нов пар обуће него закрпити старе ципеле. Ретко ко само мења флекне, или само лепи ципеле. Све што Драгослав ради само је напоран „крпеж” јер народ нема пара за нову и квалитетну обућу.

Иако крпи фудбалске лопте никада га, чак ни у младости, није вукло да се бави фудбалом. Само један син се бави овим спортом, игра за локални тим и то врло успешно. Остали сви раде, имају своје послове, и сложни су, што је најбитније. Већина већ има своје породице, унучићи су ту да забаве деду кад се уморан врати из радње, да му улепшају дане.

Драгослав не мисли на године и тежину посла којим се бави. Сваки дан вредно ради, оран је као младић, има вољу и не одбија никог коме може да поправи ципеле или лопте. Има снагу, енергију, игле и конци су му стално у рукама, па се нада да ће још дуго, са својом виталношћу моћи да се бави занатом који воли и који ради с љубављу која се данас ретко среће. Извео је на добар пут толику децу, сви су добри људи, и целог живота се трудио да их прехрани, обуче, обује и ишколује, у чему је и успео са својих десет прстију.