Море коса, ал’ нема откоса”- спремно одговара Раде Ерић, стихом на стих, из књиге „Е, мој соколе“ Слободана Ковачевића са Пала. Иако је дјело новијег датума, промовисано прије двије године, говори о породици и како ју је тешко сачувати у свим временима, Ерићу је дошло до руку.
“Наш Миленко Јевђевић је рекао да је књига прожета моралношћу и свеколиким лијепим особинама и да са етичке стране има велику вриједност. То ми је било сасвим довољно да је потражим и прочитам. То су те вриједности које смо или загубили, негдје успут, или су нам их непримијетно узели. А којима се морамо, као народ, враћати. То нам је императив” казује Раде Ерић. Па наставља, “Иако сам релативно млад, памтим мобе, кад је 20-30 домаћина, иако усред љетне сезоне, одвајало драгоцјени радни дан да помогне комшији да покоси ливаду. Памтим тај дух заједништва, спремности да се цио дан коси, ради тешки физички посао, да би се помогло другом. Недостаје нам данас то заједништво. Јако нам недостаје. Зато нам, како каже Ковач у приповијетки “Моба” “Све зарасте, издивљачи, искорови, запогани… и питоме планине, и редушњаци, и јагодњаци, и врела, и чаира… Само остају чари успомена, неиспуњене жеље и ожиљци.”
– Ми мислили причати о политици, а Ти нам оде на редушњаке и чаире?
О политици и говорим. О оном у нама и око нас што се промијенило на горе. А није требало. Није ни смјело тако. Мало нас је. Пола нас се раселило од Аљаске до Аустралије. Ово што је остало пополовило се политички. Пополовило па рашчетвртило. А онда и даље наставило дијелити. А кад би се све то, макар у заједничкој идеји, поново сабрало, била би ти снага коју би и силни морали уважавати. Овако нам ради ко шта хоће и како хоће.
– На општинским изборима, 2020. године, били сте СДС-ов кандидат за начелника општине Рогатица. И кандидат који је са најмањом процентуалном разликом изгубио изборе. Има ли жала због тога?
Искрено – има! Али није то жал за позицијом или функцијом, него што неки Рогатичани нису успјели разумјети суштину мојих намјера. То је тај жал. Ситни, лични интереси, надвладали су идеју о прогресу свих нас заједно. О Рогатици прогреса. Оно што ми јесте сатисфакција, а о томе први пут говорим, је чињеница да су за мене гласали бројни чланови СНСД-а, па чак и неки функционери ове партије. Поуздано то знам. Јер су препознали моју жељу да Рогатичане поново покушам ујединити, осаборити, да радимо заједно на прогресу наше локалне заједнице.
– Како оцјењујеш рад СНСД-ове општинске администрације и актуелног начелника у Рогатици? Јесу ли шта урадили за ових за ових шест година власти у континуитету.
Јесу. Има ту и позитивних помака. Неколико добрих инфраструктурних пројеката. Добрих потеза на изгледу и хигијени града. Али… истовремено мислим да се могло много више урадити. Има ли су своју власт у Сарајеву, Бањалуци и Рогатици. Било је великих обећања о сједницама Владе Републике Српске у Рогатици, подршци са свих страна… није се то осјетило. А морало је. Оно што им највише замјерам јесте упорно грађење политике на ситним, појединачним интересима и флагрантном страначком кадровању. И прогон неистомишљеника. Знам комплетне породице које су буквално отјеране из нашег града. Сва политика се своди на то да се задовољи Марко, Ђуро или Јанко да би поново гласали за њих. Да се све то понови, ја бих опет био вођен својом визијом да задовољан буде Рогатичанин, а не Марко и Јанко. То је та концепцијска разлика. Крупна је. Можда ме јесте коштала, али не одустајем од ње. Знам да је исправна. За праве идеје се одувијек морало жртвовати.
– Општински одбор СДС-а Рогатица једногласно Те је кандидовао за народног посланика у НСРС на предстојећим, општим, октобарским изборима.
Велика је то част, али и обавеза. Водио сам дуге и озбиљне разговоре са својом породицом, пријатељима, познаницима… сви они су тражили од мене да прихватим ову кандидатуру. Стање у нашем друштву је катастрофално, а кола се увијек сломе на најтањем.
Свјетска економска криза, глобалне помјене односа у свијету, Руско-украјински рат… цио свијет се мијења. Наше власти немају одговоре на најважнија питања – питања економије. То чак више и нису основан егзистенцијална питања, него питања опстанка. Инфлација, мада то званичници негирају, је двоцифрена. само у мају превоз је поскупљао за 31,2%, храна и безалкохолна пића 21,8%, уља и масноће од 69,7% , поврће 26,4%…. све земље у окружењу су увеле одређене мјере помоћи становништву. Аустрија је прошлог мјесеца увела новчану помоћ од 500 евра, Србија у неколико наврата. Њемачка већ мјесецима свим радницима исплаћује додатак на поскупљење превоза, друге земље укидају акцизе на гориво, ПДВ на основне животне намирнице… код нас се ништа не ради.
Незапосленост, сиромаштво, одлазак радне снаге, изостанак страних улагања, инфлација која прераста у стагфлацију, а истовремено у прва четири мјесеца ове године приходи од индиректних пореза већи су за чак 538 милиона КМ или 21,82 одсто у односу на исти период прошле године. Сличан раст прихода забиљежиле су и ентитетске пореске управе тако да се лако може закључити да буџети у БиХ никада нису били пунији. Од свега тога министри су себи повећали плате за 500 КМ, а радницима за 50 КМ.
Власти тим парама не желе да помогну становништву, него да њима купе изборе. То је суштина и извор свих проблема. Младима је су подијелили по 100 КМ да би гласали за њих. Некад је Милорад Додик говорио да “ни коња не може два пута навести на празну зобницу” а он нас наводи годинама на неколико зрна из пуне зобнице, док зобницу чува искључиво за партијске потребе. Добијање избора и опсатанак на власти
Све што је икада радио СНСД, радио је искључиво са циљем да добије изборе.
– Шта би, као народни посланик, могао допринијети својим радом у НСРС?
Нисам од људи који ствари посматрају црно-бијело и којима ништа не ваља. У свему покушавам наћи и добре стране. Међутим, оно што се тренутно ради у НСРС је опасан, преопасан, губитак дигнитета нашег највећег законодавног органа власти. НСРС је потпуно претворена у успутни сервис владајуће олигархије.
Једна партија, да не кажем један човјек, кроз Народну скупштину успјевају да прогурају дневно-политичке одлуке, за које унапријед знају да их неће бити могуће провести у живот, да ће пасти на Уставном суду БиХ, и слично.
Као што је Закон о лијековима РС недавно стављен ван снаге. Ми Срби, нажалост, брзо заборављамо.
СНСД је све надлежности које се сада безуспјешно покушавају вратити на ниво Републике Српске, својевремено, пренио на ниво БиХ, и то вођен искључиво тадашњом подршком странаца да добију изборе.
Па СНСД је водио кампању за укидање ВРС под називом “Војско вољно”, њихови посланици су у оба дома ПСБИХ гласали за укидање ВРС. Правник-приправник зна да закон донесен на нивоу БиХ не може бити укинут или измијењен на нивоу РС, него искључиво у ПСБиХ. Е сад… олако су преносили надлежности, али враћање ће ићи тешко, јер у ПСБиХ није могуће доћи до консензуса за тако нешто. Тако је са свим надлежностима које је СНСД пренио са Републике Српске на БиХ, јер им је тада тако одговарало. Само зато да би добили изборе.
– Шта би се, реално, могло промијенити?
Исток Републике Српске нема ни једног километра аутопута. Предуго се прича о аутопуту Београд-Сарајево-Београд, али се ништа конкретно не ради. Рогатица већ годинама има испројектоване обилазницу и кружне токове на улазу и излазу из града, чиме би се растеретила главна улица. То би био предуслов и за размишљање о пјешачкој зони. Међутим… макар да је порадити на брзом путу, трећим тракама које би омогућиле да не морамо километрима возити иза шлепера и камиона. Саобраћај је жила куцавица сваког друштва.
Нема привредног развоја без саобраћајне инфраструктуре. Потенцијални инвеститори када долазе у један град цијене квалитет пута којим су дошли, затим застану изнад града и погледају колико се види кранова, колико има градилишта, ако нема заобилазе га. Неопходни су нам наши људи који сједе у органима власти, знају наше проблеме и утичу на њихово рјешавање.
Ако су добронамјерни.
– Који су кључни проблеми нашег друштва?
Кад би их све набрајао могао бих написати енциклопедију. Детектоваћу најважнији. Одлазак младих. Он је број један. Прошетам понекад Лукавицом, као да сам у Рогатици: “Добар дан! Здраво, како си! Откуд ти овдје!? Добио посао. Јесу ли ти тражили чланску књижицу? Нису, само ме питали шта знам да радим”…. генерације младих одоше нам из Рогатице. Иду тамо гдје могу добити посао. Возачи, комерцијалисти, аквизитери, молери, водоинсталатери… све су то послови који се могу радити и у Рогатици. Годинама су молили кључне људе рогатичког СНСД-а за било какав посао, чак се учлањивали у странку, обећавали су им, године су пролазиле, посла је било само за рођаке, кумове, пријатеље… џаба чак и чланска карта.
Бојим се да ће нам требати године да искоријенимо ову тешку друштвену аномалију и повратимо повјерење. Све док знање и рад не буду преовлађујући критеријуми ово ће нам се дешавати. Навео сам Рогатицу јер добро познајем ситуацију, слично је у свим малим срединама истока Српске.
– Сљедећи кључни проблем?
Тајкунизација државе. Десетак-петнаест породица, можда и мање, власници су свега у Републици Српској. Њихова финансијска моћ је огромна, а до ње су углавном дошли добрим везама са врхом власти. Сви подстицаји иду ка њима. Све полуге система, укључујући и МУП и правосуђе, наравно и инспекцијске послове, гледају им кроз прсте у пословању, односно омогућавају пословање на ивици закона, понекад и испод ње. Овим су предузетницима и послодавцима који покушавају поштено пословати везане руке. Не могу напредовати нити отварати нова радна мјеста.
– Има ли ишта да је добро?
Има. Велики број закона су нам добри. Проблем је што се не примјењују. Односно примјењују се селективно, само на неподобне, док подобни остају недодирљиви. Били смо свједоци да се у НСРС одбијају бројни амандмани или чак комплетна законска рјешења само зато што су предложена од стране позиције. Тако је Закон о утврђивању поријекла имовине и посебном порезу на имовину Републике Српске скидан са дневног реда, све док га није предложила позиција.
То је накардно, да накарадније не може бити. Поништава чак и саму суштину парламентарне демократије. Парламент је управо мјесто за изношење различитих и изналажање најбољих мишљења и законских рјешења.
Посланици су од народа изабрани представници и њихова улога је да заступају интересе гласача и народа, а не интересе једне партије и једног човјека. То морамо промијенити. Комплетан приступ раду у НСРС. А надлежни органи да спријече куповину посланика, у противном ћемо опет имати постизборну пијацу умјесто програмских коалиција.
– Шта су Твоји циљеви као (евентуалног) будућег посланика у НСРС?
Да вратимо повјерење људима у демократију и инстутуције система. Да рјешавамо објективе проблеме такозваних обичних грађана, а не интересе финасијских и политичких (квази) елита. Да сваком грађанину Републике Српске вратимо достојанство. Да се ђеци у школи не гледа у марку патика и име и презиме оца, него вреднује његово знање. Да дјецу васпитавамо у породицама, усађујемо им традиоционалне вриједности, да раде, уче, не краду, не варају. Да на факултете не идемо по дипломе, него по знање. Да нам знање служи не да варамо и закидамо државу, него да је изграђујемо.
– Звучи прилично идеалистички?
Можда. Али зар идеали нису оно ка чему морамо тежити? И постизати их, макар у одређеној мјери. Ако идемо ка исправним циљевима, па ако мало и лутамо у избору путева, важно је да сваки од њих води ка (позитивном) циљу. Ово што сад имамо подсјећа ме на вожну у супротном смјеру од жељеног. Као да смо се престројили у контрастрану и још “гасамо” у погрешном смјеру. Макар да се зауставимо, окренемо и почнемо возити у правом смијеру. И то би био напредак.
– Можемо ли мало и о крупној, свјетској политици?
Морамо ли?
– Морамо?
Добро, распали!
– Русија или Украјина?
Рушење Белинског зида било је свјетска, историјска прекретница. СССР се распадао, нестао је Варшавски пакт, НАТО је остао као једина глобална војна сила.
Свијет је престао бити биполаран. То је у природи неприродна појава. Све је биполарно. Ноћ-дан, истина-лаж, добро-зло, Земља има јужни и сјеверни пол, људи у себи нсе и добро и зло, свако од нас. НАТО је, иако сам, наставио да ратује широм свијета. Интервенисао је, само посљедњих година, у Афганистану, Ираку, Либији, Сирији… истовремено је учлањивао бивше државе СССР-а и све више се примицао границама Русије.
У међувремену је Русија успјела да устане са кољена и да се усправи, понајвише захваљујући предсједнику Путину. Није имала снаге да учини било шта док се распадала СФРЈ, ћутала је док јој се НАТО примицао… све до Украјине.
А онда је реговала. Рат је бесмислен, послије сваког рата лидери морају да сједну за сто, пруже руке и потпишу одређене документе. Нечији синови и очеви се, међутим, никад неће вратити својим мајкама и дјеци. Као што је рушење Берлнског зида био преломна тачка у историји, тако је и Руско-украјински рат. Гдје смо ми ту и шта нам је радити? Оно што нам је у најбољем интересу. Превише смо ми мали и безначајни да би у глобаним размјерама наши ставови били значајни било коме.
Срце ми је уз Русију, обичних Украјинаца ми је жао, интереси су нам уз Европску Унију. Одговор не може бити једноставан, јер ни питање није тако, али га треба, по мом мишљењу, тражити на реченој релацији.
И не изјашавати се децидирано, ако баш не морамо. А ја тренутно не морам.
