Деведесетогодишњи Сокочанин Митар Субашић са великом прецизношћу говорио је 2010.године о Сокоцу и његовим људима и догађајима с краја двадесетих и почетка тридесетих година прошлог вијека, када је владала велика економска криза, слична овој данашњој. Старина је читао књиге давно објављене, али и оно што се тренутно налазило на сајмовима књиге. Претресао је прошлост романијског краја, присјећао се времена дјечаштва, свог Сокоца прије осам и више деценија. Добро памтио како се највећа економска криза у двадасетом вијеку одразила на романијски крај, а сјећао се и праве најезде инсеката на овдашње шуме и ливаде.

– По великој суши памти се 1928. година, када је и почела велика економска криза. Суша је била праћена правом најездом скакаваца, који су уништили и оно мало љетине. Сељаци су сјекли лиснике по шуми да би прехранили стоку. А и шума је била нападнута поткорњаком. Сјећам се, нас дјецу увесељавали су лет и бука авиона који су надлијетали Романију и из себе избацивали неку течност чудног мириса, како би се зауставило напредовање поткорњака, присјећао се Митар 2010.године.

Допунске приходе романијски сељаци, поготово они са малим земљишним посједом, тражили су радећи у шуми.

– Сјећам се воза који је из Стамболчића код Пала долазио до села Вукосављевићи, подно Романије, да би одвозио балване за паљанску пилану. Пилана је радила и у Сокоцу, а власници су били Стојановићи. За ту пилану сељаци су воловским запрегама возили балване. То је радио и мој отац. Због кризе која је владала тих година, власници пилане нису могли готовином да му плате зарађено, па су то учинили намирницама: брашном, уљем, пасуљом, шећером, кафом… Таква је била криза тих година – слична овој данашњој, истициао је Митар.

Из тог времена, као важан догађај, издваја кулук заведен 1934. године, када је свако домаћинство имало обавезу да ради по два дана на изградњи водовода Геруша. Тако је пијаћа вода из врела Геруша стигла у Соколац, потом у Подроманију, Примчиће, Бјелосављевиће, Новосеоце и Павичиће. И дан-данас, казивао је Митар, у земљи се налазе гусане цијеви постављене прије седам деценија.

Упркос кризи Соколац је тих година имао десетак дућана и кафана, који су били распоређени од цркве до зграде бившег „старог хотела“.

– Власници су били Ђорђо Ковачевић, Бранко Мирјанић, Радисав Мијатовић, Јока Косорић, Марко Зорановић, Милан Ђурковић, Драго и Љубо Нешковић и Арсо Ковачевић. Ковачке радње држали су Васо Форцан, Симо Ковачевић и Владе Ђоројевић, а обућарску Халид Кукавица, казивао је Митар.

На мјесту гдје се налазила продавница намјештаја и простор бившег супер-маркета, у близини врела, по коме је, кажу нека предања, Соколац добио име, подигнут је у то давно вријеме споменик, са исписаним позивом жедним и уморним путницима, који је гласио:“Стани мало, мили роде и напиј се хладне воде“. Како је говорио старина Митар, у близини цркве гдје се налазила кафана Ђорђа Ковачевића, шверцери дуваном подигли су споменик свом сабрату Гавру Башевићу, који је, негдје у врлетима Херцеговине, погинуо од стране жандарма. Споменик подигнут у част врела „Соколац“, а и онај други, саграђен несрећном Башевићу, порушиле су усташе у току Другог свјетског рата.

У Митровом сјећању на дјетињство посебно мјесто имао је оркестар који је тих година увесељавао Сокочане. Њиме је руководио Јосиф Мијатовић, велики љубитељ књиге и боем, који је свирао на приму, а остали чланови оркестра – на виолини, гитари и контрабасу.

– Најсвечаније је било на приредбама организованим поводом Савиндана, у школи која је тада била поред данашње цркве Светог пророка Илије, закључио је те 2010.године своје казивање о некадашњем Сокоцу Митар Субашић.

Објављено у 162.броју Соколачких новина (мај 2010.)