Рођен 10. јула 1856. године у српској породици, у сиромашном личком селу Смиљани, на територији данашње Хрватске, Никола Тесла је одмалена показивао околини да има неку врсту посебног талента за посао конструктора и инжењера.
Његов таленат одвео га је на студије у велике градове као што су Марибор, Грац, Праг и Будимпешта. Као веома талентованог студента технике, 1882. године Теслу запошљавају у компанији Томаса Алве Едисона.
Двије године проводи у Стразбуру, гдје открива свој револуционарни индукциони мотор, који ради на наизмјеничну струју. Долази 1884. године у Америку не би ли убиједио Томаса Алву Едисона у предност свог изума. Међутим, љубоморни Едисон не прихвата идеје младог, сиромашног Тесле.
Свега пар година касније Тесла успијева да убиједи великог индустријалца и богаташа Вестингхауса да инвестира у његове патенте. Тако почиње први и једини велики “електрични рат” између Едисона с једне и Тесле и Вестингхауса с друге стране, на тему једносмјерне и наизмјеничне струје. Рат је вођен преко медија и јавних предавања помоћу којих је Тесла поразио Едисона. Брзо се показало да је Теслина визија била далеко шира и већа и да његов пројекат води у потпуно нови свијет, јер је помоћу наизмјеничне струје било могуће да се за свега десетак година електрификује цијела планета.
У студији Дејвида Пита “Потрага за Николом Теслом” описано је с каквим је умјетничко-глумачким и полемичко-научним методама Тесла просто разнио све Едисонове оптужбе. Скоро двије године свијет је био у прилици да гледа неку врсту путујућег перформанса, електричног циркуса Николе Тесле, који је излазио на сцену великих свјетских универзитета и изводио магичне експерименте, држећи у рукама сијалице које би се палиле или стварале муње око његове главе. Такви техно-перформанси данас су сасвим легитимни у свијету постмодерне умјетности, изводе их славни поп умјетници попут Лори Андерсон, Нам Џун Пајка или Стеларка.
Теоретичар Мишко Шуваковић сматра да је Тесла био претеча постмодерне техно-перформанс умјетности. Међутим, поменути перформанси имали су практични смисао. Управо су они били кључни да се велики број инвеститора и влада у цијелом свијету опредијели за Теслину наизмјеничну струју и Вестингхаусову технологију електрификације. Свуда по кожи планете ницале су велике трафо-станице, повезане хиљадама километара жица и калемова окачених на бандере, као својеврсни споменици Тесли и врлом новом техносвијету, који се управо помаљао из таме.
Када се Тесла послије великог успјеха и побједе над Едисоном опредијелио за даља научна истраживања, умјесто да добро наплати свој патент, многи нису могли да разумију такву одлуку. Могао је да живи као богат човјек до краја живота, али он је био прави правцати електрични месија. Његова визија је била неколико стотина година испред идеја његових савременика.
Техносвијет будућности каквим га је он сагледао својим духовним очима био је нешто сасвим другачије; то је било мјесто коначне утопије.
(Наставиће се)
