Романије - Љубав побјеђује! 
Кућни љубимци осим што нам пружају љубав и чине наш живот богатијим, имају и бројне бенефите на развој дјеце. Наиме, нека истраживања су показала да дјеца која одрастају уз кућне љубимце имају прилику да много више развију своју емоционалну интелигенцију.
Емоционална интелигенција (ЕQ) подразумијева скуп способности које нам помажу да идентификујемо своје и туђе емоције, и да те информације користимо у сналажењу и односима према другим људима. Ова врста интелигенције развија емпатију, која нам помаже да боље разумијемо осјећања других људи и самим тим предвидимо њихово понашање.
Суживот са кућним љубимцима дјеци помаже да идентификују, процијене и регулишу емоције, што даље помаже у формирању односа са људима око себе и бригу о другима. Што је емоционална интелигенција развијенија, лакше се формирају чврсте везе са другим људима и боље се тумачи свијет око нас, што олакшава постизање разних циљева у животу. Емоционална интелигенција се развија са дјететом како оно расте, а кућни љубимац, мали или велики, пси, мачке, па чак и ситне животиње, поспјешују тај развој на више различитих начина.
Уче дјецу да размишљају о другима
Дјеца су по својој природи фокусирана на себе и своје потребе, па им брига о кућном љубимцу помаже да увиде и туђе потребе.
Брига о другом живом бићу је велика одговорност и дјеца кроз њу уче о потребама својих љубимаца. Било да је у питању пас, мачка, папагај или хрчак, потребно је хранити и чистити животиње. Чак и најмањи задаци као што је нпр. брига да пас има у чинији увијек свјеже воде, развија емпатију код дјеце.
Брига о другом живом бићу их учи да и животиње и други људи имају своје потребе и учи их да препознају те потребе код других.
Уче дјецу комуникацији
Комуникација са љубимицима је невербалног типа, али често заборављамо је комуникација међу људима такође већим дијелом невербална. У међуљудским односима, ми се добрим дијелом ослањамо на невербалне знакове, фацијалне експресије, језик тијела и гестикулације, којим допуњавамо оно што је вербално изречено.
Кроз бригу о љубимцима дјеца препознају важност овог вида комуникације и уче да идентификују емоције и потребе кроз говор тијела, као што је нпр. махање репом код паса или спуштене уши код мачака.
Невербална комуникација је нешто што се учи, а не нешто са чим се рађамо.
Уче дјецу одговорности
Који год љубимац да је у питању мали или велики, он захтијева одговорност. Дјеца од најранијег узраста уче кроз бригу о љубимцима да буду одговорни.
Од једноставнијих задатака, као што је сипање хране и воде у чиније, до компликованијих као што је одржавање хигијене љубимца, сваки задатак захтијева, да се дијете сјети сваки дан да га обави, чак иако му неким данима није до тога. Кроз ово, дијете од малих ногу до старије доби, од једноставнијих до компикованијих задатака, учи да брине о свом љубимцу.
Осјећај одговорности им помаже и у друштвеном животу, у односима према другим људима и односу према школи и другим обавезама.
Уче дјецу контроли сопствених емоција
Када се нпр. љубимац узнемири или уплаши услијед јаке буке, дијете мора да научи да контролише своје понашање како би му помогло да њежније мази љубимца или да му прича њежнијим тоном како би га утјешило, што дјетету помаже да схвати да његово или њено понашање и поступци утичу на друге.
Кућни љубимци смањују стрес код дјеце
Некада је дјеци довољно да их њихови љубимци само саслушају. Љубимци их неће осуђивати када са њима подијеле своје тајне.
За дјецу која развијају своју емоционалну интелигенцију, присуство љубимца је и зато извор здраве и стабилне везе. Како дијете расте и сусреће се са све више фактора стреса у свом окружењу, љубимац као стабилни фактор у дјечјем животу помаже да дијете нађе оријентир за своје емоције. Животиње тако пружају посебну емотивну подршку и помажу у смањењу стреса.
Помажу да дјеца развију самопоуздање
Брига о другом живом бићу представља важну обавезу, која дјеци пружа осјећај испуњености и подиже ниво самопоуздања.
Кроз бригу о љубимцу, дјеца развијају своје способности, које им помажу да више брину и сами о себи, што све доприноси развоју самосталности код дјеце.
Имају улогу у дјечијем разумијевању циклуса живота
Прича о рађању и умирању живих бића са дјецом може бити тешка за родитеље. Учење о овоме кроз живот љубимаца може да буде лакше за обје стране.
Иако је сазнање о смрти љубимца тешко и болно, оно је важно животно искуство, јер нас о учи о чињеницама живота. Такође, прича о рађању и настанку живота може бити много једноставнија кроз примјер љубимца и прикладнија за дјецу. Живот љубимца, његово рађање, размножавање и умирање, пружа родитељима добру прилику да разговарају са дјецом о овим осјетљивим темема и да покажу дјеци како да се носе и са срећним и са тужним емоцијама.
Чињеница је да се емоционална интелигенција развија кроз цио живот, али сазријевање је најбрже у добу адолесценције. Није изненађујуће да емотивне вјештине и механизми које научимо у младости остају као фундаментални механизми кључни до краја живота.
Било да дијете заиста брине само о љубимцу или не, оно свакако учи од њега, па љубимац представља заиста ефикасан катализатор развоја емоционалне интелигенције. Што више развијамо овај вид интелигенције, то боље комуницирамо, боримо се са стресом, навигавамо конфликте и одржавамо везе са другима. Због тога љубимци могу да буду драгоцјени у нашем развоју и да нас науче пуно тога кључног за цио живот од малена.
