Један од најбољих атлетичара у бившјој Југославији – Славко Копривица, преминуо је 9. фебруара, у 75-ој години живота. Отишао је легендарни романијски атлетичар, човјек свилене душе и великог срца, оставивши иза себе много тога по чему ћемо га памтити. Прије свега, по доброти, оном што је највриједније у карактериним нитима једног човјека.
Славко је данас сахрањен у свом родном Бандином Оџаку, селу наслоњеном на равницу Гласиначког поља. На вјечни починак испратили су га његови најближи, спортски и други пријатељи.
На страницама портала „Соколац-срце Романије“ објављујемо причу Велемира Елеза, коју је написао у смирај минулог рата на простору БиХ, у августу 1995. године.
О Славку Копривицу – јунаку атлетских стаза
ТАКАВ КОРАК НИЈЕ ИМАО НИКО
Прелиставајући прошлост соколачког спорта, у мисли ми често долазе основношколски дани када смо са часова бјежали да би присуствовали тренинзима атлетичара гимназијалаца. У свјежем сјећању ми је 1966. година, вријеме када је блистала атлетика на гласиначким ливадама, када се око неуморног ентузијсте Раша Милошевића окупљала соколачка младост, они који су жељели да постану важно име у „краљици спортова“. Овај спортски заљубљеник атлетику је волио више од себе. У њој је проводио живот. Све остало за овог атлетског занесењака биле су споредне и безначајне ствари.
Ово није прича о Рашу, који је у провинцијским мјестима, заборављеним од Бога и људи, стварао асове што су на плећа обарали мјезимце великих и богатих градова. Ово је прича о јунаку атлетских стаза, Славку Копривици, човјеку кога је Рашо Милошевић увео у свијет атлетике, убијеђен да ће плавокоси соколачки гимназијалац рушити рекорде, жарити и палити атлетским стазама. И није се преварио.
Данас, три деценије касније, на линијама српске одбране, тамо гдје је живот најближи смрти, у тами црногорице, уз ноћни хук ријеке Биоштице, на стражи, бивши атлетски ас, сада војник, често се враћа у гимназијске дане. Мисли путују атлетским стазама европских метропола – Рима, Торина, Софије, Букурешта, Минхена и других великих градова. Види себе на побједничком постољу, у тренуцима када, у посљедњим метрима, оставља иза себе унапријед проглашене побједнике. Сања будан побједе и поразе, јер све што представља посебно, истинско животно радовање, стало је у деценију бављења атлетиком.
Почело је на ливадама које се наслањају на Соколац, на равници Гласинца, у друштву тренера Милошевића и његових другара – гимназијалаца: Неђа Ђуровића, Славише Марића, Миливоја Јанковића, Влада Лиздека, Раденка Бошковића, Дула Ђокића, Буда Цвијетића и осталих, што ће остати трајно у албуму спортских успомена.
-Била је 1966. година. Ми у Сокоцу – гимназијалци били смо у атлетској секцији Атлетског клуба “Сарајево”. Те године Соколац је био домаћин крос-првенства тадашње БиХ. Наступили су, наравно, јуниори – старији и млађи, јер сениоре нисмо ни имали. Сва прва мјеста припала су Сокочанима. Исте године отишли смо у Осијек, на првенство Југославије и тамо за нас није било препрека. Била је то година која ће неизбрисиво остати уписана у спортској прошлости Сокоца, прича ми Славко, са осмијехом сјете, задовољан што је био у друштву младића који су славу малог града на Романији проносили широм бивше Југославије.
Искусни атлетски стручњак Лазар Ћировић у ватреном Романијцу, срчаном борцу, фајтеру, видио је будућег аса и није се преварио. У АК “Сарајево”, гдје је Копривица наставио каријеру, популарни Ћиро почиње брушење драгуља са Романије. И успјеси се нижу као у најљепшим сновима.
У Скопљу, 1968. године, у трци на 800 метара Копривица постаје првак Југославије и улази у репрезентацију. У Ливорну осваја прво мјесто и обара рекорд БиХ на 800 метара, стар десет година. Слиједи 1969. , Букурешт – Балканијада, гдје се окитио сребрном медаљом. Ту су и двије медаље освојене у Загребу – у тркама на 800 и 1.500 метара. Долази 1971. година – Универзијада у Торину, када Копривица испуњава олимпијску норму. Врата минхенске олимпијаде била су одшкринута. Смијешио се Минхен и велико такмичење, сан сваког спортисте. Међутим, несреће долазе изненада, ударају мучки, када се најмање надаш. У тренуцима се руше снови. Десило се то и јунаку ове приче, великом спортисти, који је тек закорачио у вријеме које је најављивало његов пут до мјеста које је резервисано за атлетске звијезде. На Балканским играма у Измиру, само мјесец дана прије олимпијаде, очекивао се још један сјајан резултат Копривице. У посљедњих 80 метара трке, има чак тридесетак метара предности; очекује се тријумфалан улазак у циљ, али слиједи тренутак, који ће, вријеме ће показати, наговијестити, нажалост, крај атлетске каријере. Стаховита повреда – мишић пуца, болан грч на лицу . У циљ улази четврти. Олимпијада, одједном, далеко, недохватљива.
Биле су му тек 23 године, а тако је много желио да постигне на атлетској стази. Слиједи тромјесечна пауза. Опет , 1973, 74. и 75, покушаји повратка атлетским теренима, али повреда је била неумољива. Тешка срца, 1975. године завршава каријеру . Одлази у војску и, након одслужења војног рока, посвећује се свом позиву – професора географије.
Сада, у ратним ноћима, Славко још увијек види свјетла олимпијска, под којим је планирао да полети у висине које су му припадале. Прелистава фотографије, у мислима грли медаље, те драге успомене које су остале у тами сарајевског ратног пакла. Тражи разлоге због којих му је Јоже Међумурец само за стопу умакао на једном од такмичења, пита се – гдје ли су и шта раде драги спортски учитељи : Драган Петровић, Лазар Ћировић, Рашо Милошевић, Фрањо Михалић, Милад Петрушић… У сјећања му долазе и 27-јулске трке у Брезјаку код Сокоца, када је прве награде трошио са својим другарима на пиво и кокту у хладу треперавих бреза. У ратним ноћима милује косу својих кћерки које је рат “одвео” у Билећу. Види своју млађу кћер Јелену као свог насљедника, јер, како рече, има његову “жицу”.
О томе, ових дана, и све вријеме рата, размишља јунак атлетских стаза – Романијац Славко Копривица, чији ће се корак у атлетици дуго памтити, војник на најистуренијим бедемима српске одбране, помало разочаран што многи његови спортски пријатељи користе бивша, прилично блиједа атлетска имена, да би се склонили од мјеста гдје се животима брани право на постојање свог рода. Био би пресрећан када би његов рекорд на 800 метара оборио неки нови клинац са Романије.
“Из моје биљежнице”
